Sandžak, Tutin, Ribariće, Veseniće: Selo Veseniće na Donjoj Pešteri. Posle nekoliko minuta hoda na neravnu stazu konačno smo stigli do kraljevstva i mladić reče:

Naš lijepi Sandžak

“Ovde ćemo se odmoriti”.

Ovako se voli svoj kraj

Prisetio se svojih putovanja u Novi Pazar, Tutin i Beograd u potrazi za savršenim postulatima – principima koje nikada nije pronašao.

“Na kućnom pragu zauvek ostajem”

Smeđe kose i sjajnih smaragdnih očiju, Čoka se svojim idejama razlikovao od drugih stanovnika Vesenića.

Čokino Veseniće

Ali, od početka se odvojio i po nekim drugim osobinama. Bio je veselo, samostalno dete, vođa, i uvek spreman za nestašluke. “Drago mi je što ste došli” – reče skromno Semir Čolović.

Jedan divan dan u prirodi

– Odrasli smo u bezbrižnom vremenu. Roditelji su bili strogi. Podrazumevalo se da treba da budem dobr, ali nism smeo da zakasnim u školu i na poljoprivredne radove.

Moje divlje detinjstvo

Moja prva sećanja iz detinjstva vezana su uvek za Veseniće, za porodice mog oca i majke.

Evropsko Veseniće

Pamtim musafire koji dolaze u našu kuću, bijaču koja me drži u krilu i govori mi da su to sve naši rođaci, pričala mi o dunjaluku i zaseocima… Zato sam od rodnog zavičaja napravio evropsko selo – kazuje marljivi mladić.

Sve pod konac

Isperd njega bila je bajka, a na njenoj tavanici sve lepote života. Sandžak pogleda u Čoku, očekujući da će biti još više istrajan u svojim željama.

Neočekivana tišina

Sve ove godine živeo je skrivajući svoju pustolovinu, i ako je donela teži život.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Mnoga Čokina sećanja iz najranijih dana detinjstva podrazumevala su pozornice na kojima njegova majka čuvala decu i posle nekog rada na njivi i livadi. Ali srce bi se suviše brzo rešilo da ponovo krene na revolucionarno tumaranje ili na dug put do Istanbula.

Priroda je bila neodoljiva

Reporteri su gledali kako između prozora i obojenih stakala popodnevne senke crtaju zidove Vesenića i polako nestaju. Sunce je utonulo i nebo se naoblačilo. Spusti se sivilo.

“Letos je Veseniće bilo najposećenije selo u Sandžaku”

Dok je priroda liječila Sandžak, prekinu je šapat jezera Gazivode. Zaustavi dah i poče brojati. Jedan… dva… tri… pet sati. Vreme je da pođemo.

Scena se ponavlja, Ribariće na krovu sveta

Za vreme razgovora grejalo je hrapavo i iskidano sunce!

Čoka je stajao pored Vesenića, koji je uprkos tome što ga je posao preokupirao, zadržao ljudskost u srcu prikrivajući tako čežnju za braćom u tuđini.

“Ja oprosti, nisam hteo da pričam puno”

– Tražio sam bolje u Veseniću. I našao sam mir i sreću. Nigde se ne živi pošteno i od svog rada kao na selu, i u skladu sa prirodom. Meni su puno pomogli čelnici Novog Pazara. Bez njih ne bi bilo isto. Ostajem na sandžačkoj zemlji – zaključio je izuzetni Semir Čolović.

 

Sandžak koji će vas oduševiti

Nedostajala mu je jedna karika, ključ zagonetke iz sadašnjosti, i Semir Čolović čvrsto odluči da ga pronađe. Sandžaklija korača u budućnost.

Tamo ispod oblaka

Zar se današnja suština nije ogledala u Novom Pazaru, u Staroj čaršiji koju čekamo i drugim sarajima koje bi nam vreme i naši momci doneli.

Još više nas iznenadila nežnost s kojom se ophodio prema prirodi. Znao je Sandžak da će s njim otići i na kraj sveta i da će sve opasnosti, sve brige odleteti s duše.

“Beskrajno hajem svoj zavičaj”

Rastajemo se od mladog Semira Čolovića, svesni da se za dva sata druženja otvorila samo jedna stranica knjige…

Binasa Malićević