Sandžak – Ribariće – Veseniće! Čoka: Nisam želeo da ostavim svoje Veseniće
Sandžak – Ribariće: Selo Veseniće na Donjoj Pešteri. Posle nekoliko minuta hoda na strmu planinsku stazu konačno smo stigli do kraljevstva i mladić reče: “Ovde ćemo se odmoriti”.
Prisetio se svojih putovanja u Novi Pazar, Tutin i Beograd u potrazi za savršenim postulatima – principima koje nikada nije pronašao. Smeđe kose i sjajnih smaragdnih očiju, Čoka se svojim idejama razlikovao od drugih stanovnika Vesenića.
Čokino Veseniće
Ali, od početka se odvojio i po nekim drugim osobinama. Bio je veselo, samostalno dete, vođa, i uvek spreman za nestašluke. “Drago mi je što ste došli”.
Evropsko Veseniće
– Odrasli smo u bezbrižnom vremenu. Roditelji su bili strogi. Podrazumevalo se da treba da budem dobr, ali nism smeo da zakasnim u školu i na poljoprivredne radove. Moja prva sećanja iz detinjstva vezana su uvek za Veseniće, za porodice mog oca i majke. Pamtim musafire koji dolaze u našu kuću, bijaču koja me drži u krilu i govori mi da su to sve naši rođaci, pričala mi o dunjaluku i zaseocima… Zato sam od rodnog zavičaja napravio evropsko selo – kazuje marljivi mladić.
Neočekivana tišina
Isperd njega bila je bajka, a na njenoj tavanici sve lepote života. Sandžak pogleda u Čoku, očekujući da će biti još više istrajan u svojim željama. Sve ove godine živeo je skrivajući svoju pustolovinu, i ako je donela teži život.
Ali priroda je bila neodoljiva
Mnoga Čokina sećanja iz najranijih dana detinjstva podrazumevala su pozornice na kojima njegova majka neguje decu i posle nekog rada na njivi i livadi. Ali srce bi se suviše brzo rešilo da ponovo krene na revolucionarno tumaranje ili na dug put do Istanbula.
Letos je Veseniće bilo najposećenije selo u Sandžaku
Reporteri su gledali kako između prozora i obojenih stakala popodnevne senke crtaju zidove Vesenića i polako nestaju. Sunce je utonulo i nebo se naoblačilo. Spusti se sivilo. Dok je priroda liječila Sandžak, prekinu je šapat jezera Gazivode. Zaustavi dah i poče brojati. Jedan… dva… tri… pet sati. Vreme je da pođemo.
Za vreme razgovora grejalo je hrapavo i iskidano sunce!
Čoka je stajao pored Vesenića, koji je uprkos tome što ga je posao preokupirao, zadržao ljudskost u srcu prikrivajući tako čežnju za braćom u tuđini. “Ja oprosti, nisam hteo da pričam puno”
– Tražio sam bolje u Veseniću. I našao sam mir i sreću. Nigde se ne živi pošteno i od svog rada kao na selu, i u skladu sa prirodom. Meni su puno pomogli rukovodioci Novog Pazara. Bez njih ne bi bilo isto. Ostajem na sandžačkoj zemlji – zaključio je izuzetni Semir Čolović.
Nedostajala mu je jedna karika, ključ zagonetke iz sadašnjosti, i Semir Čolović čvrsto odluči da ga pronađe. Sandžaklija korača u budućnost. Zar se današnja suština nije ogledala u Novom Pazaru, u Staroj čaršiji koju čekamo i drugim sarajima koje bi nam vreme i naši momci doneli.
Još više nas iznenadila nežnost s kojom se ophodio prema prirodi. Znao je Sandžak da će s njim otići i na kraj sveta i da će sve opasnosti, sve brige odleteti s duše. Rastajemo se od mladog Semira Čolovića, svesni da se za dva sata druženja otvorila samo jedna stranica knjige…
Binasa Malićević
