Sandžak – Donja Pešter – Ruđa – Farko: Posećuju nas jedino sove, pazarski reporteri i Sinan Redžepović

U kućama, selu nadomak Tutina, postojalo je nekoliko domaćinstava. Bilo je, kažu, dece i čobana, odzvanjala je graja i pesma, mladi se sastajali na seoskim igrankama. Onda su došle godine kada su, kao ptica bijela, odleteli nekud u druge krajeve sveta. Jedina razlika je u tome što se čežnja, bar godišnje, vrati u zavičaj.

Eto, nekad je u porodici Fahrudina Redžepovića bila – prenatrpana kuća. I krcati hambari žita, pašnjaci puni stada, a mlekari kajmaka i sira. Kapi radosti orosiše avliju. Vrtlog mudrosti iz domaćinske kuće poče da se spušta niz padine.

Ova reportaža ima toliko bošnjačke duše da sve liči na kuću Hamzagića u Tutinu.

– Ovde mi je najlepše. Ustajem pre deset zora, kazuje sandžački domaćin. Moja supruga i ja sve radimo zajedno i po dogovoru. Gore iznova tutnji zemlja.

Sove nas redovno obilaze

–Da poijemo po još jednu kahvu – reče Farko, i, ne čekajući odgovor, njegova hanuma donese posluženje. Šta je Pešterska visoravan? Ima li lice? Glas? Ili je to ipak nešto tiho, nevidljivo, nedokučivo – što se uvlači u naše pore i srce. Ruđa se budi s prvim zracima sunca a vraća se kući kad sunce zađe. Činilo se da više mećava nije važna. Bočne strane planine bile su potpuno izgrebane.

Moja baza je porodica

Kako je dalje objasnio Farko, jasno mu je da se vraćaju na selo, ali mu je žao što oni koji su ovde rođeni ne dolaze, nemaju jaku želju. Na pitanje da li je ikada pokušao da ih ubedi, kao i uvek ishod je bio, on kaže: – Jesam, ili nisam dobio povoljan odgovor. Živeli smo u kućama pod slamom, na pašnjacima, u velelepnim višespratnicama…

– Ja samo želim natrag ono vreme kad je sve imalo smisla. Krug se, izgleda, sada zatvorio, vratio se, skoro, tamo odakle je i počeo ovu svakodnevnu avanturu života. U svoju Ruđu.

Porodična kuća izgrađena 1950 – te

Fahrudin Redžepović je dobar čovek koji se kroz život trudio pre svega da ostane u rodnom zavičaju. Hodao je težak put, svestan da niko ne može ukrotiti Pešter ako ne istraži sopstvenu dušu. Sve ono drugo, sve ono (samo) sandžačko – štogod je o čemu nemamo smelosti da slikamo, ne samo zato što ne bi uspeli rečima opisati, već zbog toga što ja takvu  poustolovinu nemoguće predočiti. To je nešto poput umetnosti i ljubavi. Pravo remek delo. Teško je ovekovečiti.

Ruđa kroz fotografije

Sandžak je istakao da devedesete godine Bošnjaci nikada neće zaboraviti zbog raseljavanja na četiri strane sveta. Taj krvavi rat je duboko obeležio sadašnji Sibir i ostavio dubok trag u ovdašnjim  životima. – Trudim se da tu stvaram pored svih problema, svih bura i oluja, to mi je nasleđe od predaka.

Danas mu je vodilja u životu porodica. Našao smisao i mir u planinskoj Ruđi. –  Svaki odlazak u inostranstvo ne znači i bolji život… Na Zapadu je mnogo teže, nije sve u novcu veruj mi bio sam tamo, meni se Nemačka smučila i dojadila. Ipak, na kraju najvažnije je da smo živi i zdravi. Bio je izgubljeni aga Pešterske visoravni, sad radi na svojoj dedovini i babovini. Bez trunke interesa, ne samo onog materijalnog, već i svakog drugog. Došao je do televizijske ekipe i rekao: “Ja ću da vam pomognem”. Koliko samo ljudskosti u par minuta.

Dole je ravnica Sandžaka zagrljena vrbacima Raške i Jošanice. Još koji kilometer pa će izgubiti svoja imena. Mladost će dalje, prema Zapadu.

Binasa Malićević