Sandžak, Donja Pešter, Plenibabe: Zabelela se golema neukrotiva polja! Ovo postoji samo u Sandžaku i nigde više

Sandžak, Pešterska visoravan, Plenibabe: Selo je skriveno negde daleko u vrhovima Dobrog Duba. Uvukla se svaka veselost, mirnoća, pa reporteri ne znaju šta će ih dočekati u jednoj snežnoj pustolovini.

Žitelji druguju sa oštrim zimama, a nije im lako. Sa vrha planine dopire još malo svetlosti s neba.

Sandžački domaćin je kroz historiju bio stub porodice, graditelj ognjišta i simbol odgovornosti.

Ostani u svojoj avliji

Pešterske nedođije u bespuću ubrzo će zagrliti Koniče i Ruđu. Dok na visoravni svaki sledeći dan nije isti, kad čak ni zima nije slična u toku jednog dana, mora biti da su stogodišnjaci u pravu. Hasan ustaje prvi, a ide na spavanje poslednji, brinući da avlija bude bezbrižna, stoka nahranjena, a najmiliji na okupu.

Za sandžačkog domaćina kuća nije samo građevina, već Meka i Medina.

U sred bure Sandžak

Sloga znači život, sofra dostojanstvo, a musafir – dar. Takva se reč još uvek poštuje, ali nije teška – već je vazda pravedna. Vezan je za zemlju, ali i za svoj obraz. Danas je babo onaj koji odgovorno čuva  familiju kroz izazove savremenog života, bilo da žive na selu ili šeheru, u otadžbini ili širom dunjaluka.

Sandžački Sibir, nije šala.

Početak decembra prošao, sneg miriše u zraku, a gore, u Plenibabama – gusta magla kao mastilo.

Plenibabe u slici i reči

Da nismo došli u selo, smela bih se kladiti da ne biste verovali da je sve bilo tako kako pišem. A, bilo je. Plenibabe na Donjoj Pešteri. Priča mi Hasan Halilović da u kraljevstvu decenijama žive složno, komšije i rodbina. – Ako ne veruješ – kaže – pitaj najstarijeg stanovnika na pomenutom mestu, Amira…

Razliva se zima na sve strane

I tako, zahvaljujući novinarskoj radoznalosti, dođosmo u Hasanovu avliju. U njegov dom se ne ulazi bez dobrodošlice, niti izlazi bez dobrog muhabeta i iskrene želje da se opet dođe. Čast i poštenje cene se više od materijalnog bogatstva. Nekada se nije merilo koliko imaš, već kakav si insan.

Starina, rumenih obraza, rekao bi čovek da puca od zdravlja, ljubazno pruža domaćinsku ruku, oduševio se neočekivanim gostima i, sa onom tradicionalnom ljubaznošću, ponudi da uđemo u kuću.

Kuća puna radosti

Danas se vreme promenilo, ali suština ostaje ista. Sandžački adžo nije samo onaj koji ima kuću i imanje – to je svaka osoba koja odgovorno brine o svojoj porodici, koja poštuje pretke i uči naslednike pravim vrednostima. Pomenuti glas gostoprimstva, rada i plemenitosti koji traje i prenosi se dalje.

– Oooo, snaho! Donesi tri kahve. Umorio se vredni stočar, a nije lako brinuti o govedima. Ima krave prve klase. Pomaže mu i unuk, učenik osnovne škole. – Kako živite na krševitim obroncima Sandžaka?

Pitam više da počnem dijalog sa gazdom nego da nađem pravi odgvor.

– Bogami, dobro. E, svi bi u grad. A, ko će da obrađuje ove njive i livade. Pogledaj, sve je skoro pusto, nigde omladine.

Opstanak stočarstva na planini

Većina kuća je napravljena od građevinskog materijala, pod belim pokrivačem. Na neke stavljen i katanac. Nema žive duše. Objašnjava domaćin kako bi o svom životu moga da napiše čitavu knjigu raznih doživljaja, zgoda, susreta. – Država daje dobre subvencije prvo da pomogne onima koji obrađuju zemlju i unapređuju poljoprivredno gazdinstvo.

Mladi da se bave stočarstvom i ovčarstvom.

“U zavičaju sam rahat”

Naši potomci da žive u svom rodnom kraju. Dobro seljaku, dobro i Sandžaku. Stočni fond Srbije mora da se obnovi. Meni je ovde uvek najlepše. Verujem da u našoj državi može da se radi bolje nego u Nemačkoj – kazuje zanimljivi dedo.

Hasan u radionici

Verovatno su se uređaji promenili, možda su njive zamenile kancelarije, ali suština je ostala ista – Sandžaklija je onaj koji stoji iza svoje besede, koji ne zaboravlja ko je i odakle je, i koji svoju decu čuva na okupu bez obzira na okolnosti. Ističe da im je ovde lijepo. I jeste leti, ali zime su ovde duge. Napada sneg i po metar. – Nije to razlog. Mašine rade svoj posao u najzahtevnijim uslovima.

Hajem da sam u pokretu. Meni ništa nije teško, ja imam preko 70 godina – nastavlja fenomenalni Halilović sa Donje Pešteri. – A, neka, neka… Hranim stoku, ima prvu klasu krava muzara, puna štala je golema nafaka i velika odgovornost.

Sve lepote sandžačkog sela

Planinsko carstvo je područje gde se život odvija sporije, ali iskrenije i tananije. U njemu se meštani poznaju po nadimcima, a komšija se doživljava kao deo porodice. Tradicija se čuva kroz generacije, Bajram i poštovanje starijih.

Pun tor stoke je za svakog seljaka u prošlom vremenu bilo ogromna imovina. Ima oko 18 grla kvalitetnih krava.

Već dve godine nemir se uvukao u dušu Hasanovu. Ostao je bez supruge… vadi tugu iz utrobe, pokraj samog srca. Bela, snežna pustinja ostaje za nama, dok trošan sneg kovitla kao najgušća prašina nasred makadamskog druma.

Plenibabe je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 95 stanovnika. U selu ima 28 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,39. Ovaj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema popisuiz 2002. godine).