Sandžak, Tutin, Pešterska visoravan, Leskova, Ervenice… Opet smo sreli legendaranog adža Aliju Lukača! Neki ljudi nas zaista zadive svojom dobrotom
Sandžak, Tutin, Pešterska visoravan, Leskova: Idući glavnom ulicom gledali smo kako Leskova oživljava posle džume. Tu je moralo biti nešto važno. Alija je Sandžaklija čiji se smeh čuje pre nego što se on pojavi. Veliki je šaljivdžija, uvek spreman da unese neku anegdotu, pa čak i u najozbiljnijim situacijama.
Njegove šale nisu zlonamerne – naprotiv, one greju dušu i okupljaju Pešterce oko njega. Gde je gospodin Lukač, tu je dobra atmosfera.
Još uvek se mogao čuti ezan sa minareta.
Gde je Alija, tu je radost
Trebalo je da osećamo umor od puta ali je, naprotiv, televizijska ekipa rado razgovarala sa nesvakidašnjim Peštercima na pijaci u Leskovi. Osim što je duhovit, Alija je i veoma zanimljiv čovek.
Ima muhabet za svaku priliku, a njegove uspomene su pune životnog iskustva, mudrosti i topline. Zna da sluša druge, da posavetuje, ali i da se nasmeje samom sebi, što ga čini još posebnijim.
Džamija u Leskovi
Alija nam prilazi smeškajući se. U rukama je nosio ručno izrađen kubak. Izgleda kao pustolov. On pogleda u sadržaj naše tehnike. Bio je neobičan, ali nije mogao sebi dozvoliti da mu promakne sandžački šaroliki dunjaluk. Ljudi ga haju jer je iskren, dobar i uvek spreman da pomogne. Ta vedrina i humor čine da se svi u adžovom društvu osećaju prijatno i opušteno.
Dedo Alija nije samo vragolan – on je čovek velikog srca, čije prisustvo ulepšava svaki dan.
Alija Lukač – selo Ervenice
Sandžaklija često kaže da je smeh najbolji lek, i po njemu se vidi da u to zaista veruje. I kad dođu teži dani, on ih dočeka sa osmehom i nekom svojom poznatom šalom, kao da poručuje da se život lakše nosi kad se gleda vedrijim očima.
– Pokušaću da ne dužim, niti mislim da mogu jer istovremeno želim svaku reč da izustim i podelim svoju muku sa ostalima. – Kako se nekad živelo, kako se oblačilo, šta se jelo…
Sirotinja, srećni, čobani… Slobodni k’o vetar – svedoči dedo.
“Ja sam odvajkada kod ovaca”
Gospodin voli da okuplja ljude oko sebe, da se sedi, razgovara i prepire do kasno u noć. U Alijinom carstvu nikome nije dosadno, jer uvek zna kako da besedu učini zanimljivom i toplim.
Volim ponekad da dođem na pijacu i obiđem sve. – Cene su visoke. Vazda je bilo povoljno ovde kupovati, ali nije više. Najviše su poskupele osnovne životne namirnice.
Ja sam iz Ervenice.
Moje selo – moj zavičaj. Nema joj ravne na kugli zemaljskoj – kazuje pešterski adžo Alija Lukač.
Alija na pijaci u Leskovi
Mnogi kažu da je pravo bogastvo imati takvog Sandžakliju u životu – nekoga ko šalom, dobrotom i mudrošću ostavlja zgodne trenutke gde god da se pojavi. Dedo je mirno stajao i slušao oštar vetar koji je zviždao pešterskim poljima.
– Od malena sam navikao na stoku i prosto ne znam šta bih radio bez krava i ovaca.
Da nemam ovce uzeo bih brda.
Ponovo smo sreli sandžačkog gospodina
Ima onaj poseban dar da i običan dan pretvori u nešto interesantno i vredno pamćenja. Ovakve reči su klasične, ali pune smisla, a humor mu dolazi prirodno, kao deo dobre naravi.
Sitan, duhovit insan, uredne i razbarušene sede kose, crvenog lica i živih očiju pozdravljao nas je sa pešterske žade. Pažljivo smo posmatrali ljudsku gromadu dok smo prilazili da se javimo i pozdravimo.
A novu priliku nećemo dobiti. Tamo u daljini čulo se dozivanje čobana i zvuk frule negde po vrletima. Svetlost zelenih polja spušta nemirne senke na vlažne i napuštene pašnjake.
Pešter za zdravlje i lepotu
Lukač je izvukao ruku iz džepa i stisnuo prste oko kubaka, otkrivajući tako svoju tradiciju. Lagano je podigao pogled ka pazarskoj televizijskoj ekipi… „ Kako to mislite, nećete više da razgovarate?“ Alija se okrenu kamermanu.
– Ene, ti si, novinarko!… – reče najdraže biće koje sam upoznala na pešterskoj kldrmi. Dobro je što ste došli u ovu pustaru. Uvukao se u moj život zavičaj. Nemam puno vremena za muhabet. Moram da svratim do prodavnice da kupim hleb – reče zanimljivi i genijalni Alija iz Ervenice.
Moj najdraži musafir
Kako bilo da bilo, tek dedo poče u neko doba da razgovara sa nama. On, istina, galami i na ostale putnike namernike na Pešterskoj visoravni. – Ja sam navikao od malena da vičem za stokom. Kako je tada hleb ukusno mirisao. Nema ništa slađe od zalogaja dobro pečene domaće kore.
Metanica koja vam curi niz ruku – priseća se naš dragi gost. To su bili dani kada su svi stanovnici Peštera i drugih sandžačkih područja, želeli da započnu život na svojoj zemlji.
– E… Ono jest… ama znaš… idem! – reče pešterski čobanin. Prolećna kiša pljusnu u onizak prozor napuštenih katuna. Kolibe dosta stare… Sreli smo ga na putu od Leskove ka Đerekarima.
Ovo je mesto protkano potpunim mirom.
Ervenice je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema registru iz 2022. bilo je 42 stanovnika. U selu ima 11 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5, 18.
Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema evidenciji iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju žitelja.
Binasa Malićević
