Sandžak, Pešterska visoravan, Leskova, Ervenice… Opet smo sreli legendaranog adža Aliju Lukača! Neki ljudi nas postide svojom dobrotom
Sandžak, Pešterska visoravan, Leskova: Idući glavnom ulicom gledali smo kako Leskova oživljava posle džume. Tu je moralo biti nešto važno.
Još uvek se mogao čuti ezan sa minareta.
Dobri ljudi žive u tišini
Trebalo je da osećamo umor od puta ali je, naprotiv, televizijska ekipa rado razgovarala sa nesvakidašnjim Peštercima na pijaci u Leskovi.
Džamija u Leskovi
Alija nam prilazi smešeći se. U rukama je nosio ručno izrađen kubak. Izgleda kao pustolov. On pogleda u sadržaj naše tehnike. Bio je skroman, ali nije mogao sebi dozvoliti da mu promakne sandžački šaroliki svet.
Alija Lukač – selo Ervenice
– Pokušaću da ne dužim, niti mislim da mogu jer istovremeno želim svaku reč da izustim i podelim svoju muku sa ostalima. – Kako se nekad živelo, kako se oblačilo, šta se jelo…
Sirotinja, srećni, čobani… Slobodni k’o vetar – svedoči dedo.
“Ja sam odvajkada kod ovaca”
Volim ponekad da dođem na pijacu i obiđem sve. Cene su visoke. Vazda je bilo povoljno ovde kupovati, ali nije više. Najviše su poskupele osnovne životne namirnice. Ja sam iz Ervenice.
Moje selo – moj zavičaj. Nema joj ravne na kugli zemaljskoj – kazuje pešterski adžo Alija Lukač.
Alija na pijaci u Leskovi
Dedo je mirno stajao i slušao oštar vetar koji je zviždao pešterskim poljima.
– Od malena sam navikao na stoku i prosto ne znam šta bih radio bez krava i ovaca.
Da nemam ovce uzeo bih brda.
Ponovo smo našli sandžačkog gospodina
Sitan, duhovit čovek, uredne i razbarušene sede kose, crvenog lica i živih očiju pozdravljao nas je sa pešterske žade. Pažljivo smo posmatrali deda dok smo prilazili da se javimo i pozdravimo.
A novu priliku nećemo dobiti. Tamo u daljini čulo se dozivanje čobana i zvuk frule negde po vrletima. Svetlost zelenih polja spušta nemirne senke na vlažne i napuštene pašnjake.
Pešter za zdravlje i lepotu
Dedo je izvukao ruku iz džepa i stisnuo prste oko kubaka, otkrivajući tako svoju tradiciju. Lagano je podigao pogled ka pazarskoj televizijskoj ekipi… „ Kako to mislite, nećete više da razgovarate?“ Alija se okrenu kamermanu.
Moj Sandžaku, ponosan mi budi
– Ene, ti si, novinarko!… – reče najdraže biće koje sam upoznala na pešterskoj kldrmi. Dobro je što ste došli u ovu pustaru. Uvukao se u moj život zavičaj. Nemam puno vremena za muhabet. Moram da idem u prodavnicu da kupim hleba – reče zanimljivi i genijalni Alija iz Ervenice.
Moj najdraži musafir
Kako bilo da bilo, tek dedo poče u neko doba da razgovara sa nama. On, istina, galami i na ostale putnike namernike na Pešterskoj visoravni.
– Ja sam navikao od malena da vičem za stokom. Kako je tada hleb ukusno mirisao. Nema ništa slađe od zalogaja dobro pečene domaće kore.
Metanica koja vam curi niz ruku – priseća se naš dragi gost.
Dobra i isikrena duša
To su bili dani kada su svi stanovnici Peštera i drugih sandžačkih mesta, želeli da započnu život na svojoj zemlji.
– E… Ono jest… ama znaš… idem! – reče pešterski čobanin.
Prolećna kiša pljusnu u onizak prozor napuštenih katuna. Kolibe dosta stare…
Sreli smo ga na putu od Leskove ka Đerekarima. Ovo je mesto protkano potpunim mirom.
Binasa Malićević
