Pešterska visoravan: Opet smo sreli adža Aliju Lukača
Sandžak – Pešterska visoravan – Leskova: Idući glavnom ulicom gledali smo kako Leskova oživljava posle džume. Tu je moralo biti nešto važno. Još uvek se mogao čuti ezan sa minareta. Trebalo je da osećamo umor od puta ali je, naprotiv, televizijska ekipa rado razgovarala sa nesvakidašnjim Peštercima na pijaci u Leskovi.
Alija nam prilazi smešeći se. U rukama je nosio ručno izrađen kubak. Izgleda kao pustolov. On pogleda u sadržaj naše tehnike. Bio je skroman, ali nije mogao sebi dozvoliti da mu promakne sandžački šaroliki svet.
– Pokušaću da ne dužim, niti mislim da mogu jer istovremeno želim svaku reč da izustim i podelim svoju muku sa ostalima. – Kako se nekad živelo, kako se oblačilo, šta se jelo… Sirotinja, srećni, čobani… Slobodni k’o vetar – svedoči dedo.
Ja sam od malena kod ovaca
Volim ponekad da dođem na pijacu i obiđem sve. Cene su visoke. Vazda je bilo povoljno ovde kupovati, ali nije više. Najviše su poskupele osnovne životne namirnice. Ja sam iz Ervenice. Moje selo – moj zavičaj. Nema joj ravne na kugli zemaljskoj – kazuje pešterski adžo Alija Lukač.
Dedo je mirno stajao i slušao oštar vetar koji je zviždao pešterskim poljima. – Od malena sam navikao na stoku i prosto ne znam šta bih radio bez krava i ovaca. Da nemam ovce uzeo bih brda.
Ponovo smo našli sandžačkog gorštaka
Sitan, duhovit čovek, uredne i razbarušene sede kose, crvenog lica i živih očiju pozdravljao nas je sa pešterske žade. Pažljivo smo posmatrali deda dok smo prilazili da se javimo i pozdravimo. A novu priliku nećemo dobiti. Tamo u daljini čulo se dozivanje čobana i zvuk frule negde po Ervenici. Svetlost zelenih polja spušta nemirne senke na vlažne i napuštene pašnjake.
Moj najdraži musafir
Dedo je izvukao ruku iz džepa i stisnuo prste oko kubaka, otkrivajući tako svoju tradiciju. Lagano je podigao pogled ka pazarskoj televizijskoj ekipi… „ Kako to mislite, nećete više da razgovarate?“ Alija se okrenu kamermanu.
– Ene, ti si, novinarko!… – reče najdraže biće koje sam upoznala na pešterskoj kldrmi. Dobro je što ste došli u ovu pustaru. Uvukao se u moj život zavičaj. Nemam puno vremena za muhabet. Moram da idem u prodavnicu da kupim hleba – reče zanimljivi i genijalni Alija iz Ervenice.
Kako bilo da bilo, tek dedo poče od neko doba da razgovara sa nama. On, istina, galami i na ostale putnike namernike na Pešterskoj visoravni. – Ja sam navikao od malena da vičem za stokom. Kako je tada hleb ukusno mirisao. Nema ništa slađe od zalogaja dobro pečene domaće kore. Metanica koja vam curi niz ruku – priseća se naš dragi gost.
To su bili dani kada su svi stanovnici Peštera i drugih sandžačkih mesta, želeli da započnu život na svojoj zemlji. – E… Ono jest… ama znaš… idem! – reče pešterski čobanin. Prolećna kiša pljusnu u onizak prozor napuštenih katuna. Kolibe dosta stare…
Sreli smo ga na putu od Leskove ka Đerekarima. Ovo je mesto protkano potpunim mirom.
Binasa Malićević
