Ramka: U braku treba da se progune i slatko i grko

Tutin – Žirče: – Nano, proberi ti pasulj da vidim šta će ovaj narod. Tako nekako i započe razgovor sa hanumom Ramkom Džemić iz Žirča, koja se prvo raspitala ko smo i odakle smo, pa tek donese domaći med  umesto kahve. Ljudi ovde, u kotlini, još poštuju putnike namernike. To, ti je sve i čovečnost i veliko poštovamje. Zavičaj je zavičaj.

U prekrasnoj avliji, negde na sredini sela i … , niču raskošne kuće kao pečurke. Tu se televizijskoj ekipi učini  da prestaju da važe pravila doskorašnjeg života. Vidite, Ramki je ovde najlepše, u tom beskrajnom polju tišine, plavetnila i vetra. – Naslednike svoje volim i srećna sam nana. Mi smo velika i uspešna porodica. Poštujemo se i uvažavamo jedni druge, rekla nam je Ramka i otkrila da su već  počele pripreme za sledeća porodična okupljanja. Nedostaju joj deca sve, sve u vezi sa njima, od njihovog zgodnog savršenog lica, preko udaljene dijaspore, do sandžačkog sela – Žirča.

Jedno je ipak sigurno: Žirče niko ili retko ko napušta. Sve kuće su dobro opremljene… Gužva, smeh, muhabet, poneka šala, pitanje: Kako ste uspeli da očuvate orginalnost života, Ramka? – Pobedili su rad i trud. Druženje i po koja kahva, onako seljački da se prekrati vreme u ”nedostatku dece i unučića”, na selu su svakodnevica. Jer, kako reče jedan babo, ovde je pravilo: ”Koliko mladih u  kući, toliko osmeha na licu”.

Iako pripada izuzetnoj porodici, nije bila pošteđena tabanjanja prašnjavom ili blatnjavom avlijom po svakojakom vremenu; nekada je selo bilo uzdanica grada, njihov izvor prihoda, građani su kupovali veće količine proizvoda od poljoprivrednih proizvođača i stočara.