Sandžak, Tutin, Žirče… Ramka: U braku treba progutati i slatko i grko! Život u svim njegovim bojama

Sandžak, Tutin, Žirče: Žirče je prelepo selo u blizini Tutina, područje gde se još uvek oseća pravi seoski život i gde priroda zauzima posebno mesto. Okruženo zelenilom, čistim vazduhom i veličanstvenim predelima, ovo carstvo pruža sve ono što je potrebno za miran i kvalitetan život.

Žirče iz bajke

Dok mnoga sela vode bitku sa odlaskom stanovništva, ovde je slika drugačija. Niču nove kuće, uređuju se domaćinstva, a sve više žitelja u ovom kraju prepoznaje kutak za mlađe generacije koje dolaze. Nove kuće menjaju izgled sela, a sa njima dolaze i buduća nada i planovi.

– Nano, proberi ti pasulj da vidim šta će ovaj narod kaže. Tako nekako i započe razgovor sa hanumom Ramkom Džemić iz Žirča, koja se prvo raspitala ko smo i odakle smo, pa tek donese domaći med umesto kahve.

Sandžaklije ovde, u kotlini, još poštuju putnike namernike. To ti je sve. Pomenute besede zaslužuju da budu saslušane, uz veliko uvažavanje prema meštanima koji čuvaju rodni kraj, svoje ognjište i adete.

Zavičaj je zavičaj.

Gde se musafr dočeka kao rod

Nema lepšeg portreta od uređene avlije, pune cveća, mirisa i tišine. Sve na svom mestu, kapija čista, staze sređene, a uz ogradu pokoja ruža koja kao da čuva kuću. Takva avlija odmah pokaže kakav je domaćin – vredan, uredan i gostoljubiv.

Nekada se po avliji najbolje poznavala kuća, a po kući ljudi, i nije trebalo mnogo: malo reda, još ljubavi i puno duše.

U prekrasnoj avliji, negde na sredini sela i … , niču raskošne kuće kao pečurke. Tu se televizijskoj ekipi učini  da prestaju da važe pravila doskorašnjeg života. Vidite, Ramki je ovde najlepše, u tom beskrajnom polju tišine, plavetnila i vetra.

– Moja najveća sreća su moja deca i moji unuci. Sve ih volim podjednako i nema veće radosti nego kada su svi zdravi, srećni i nasmejani.

Mi smo velika i uspešna porodica. Poštujemo se i uvažavamo jedni druge, rekla nam je Ramka i otkrila da su već počele pripreme za sledeća porodična okupljanja. Nedostaju joj deca sve, sve u vezi sa njima, od njihovog zgodnog savršenog lica, preko udaljene dijaspore, do sandžačkog sela i bespuća.

“Mi smo srećna porodica”

U Žirče musafir može da pobegne od gradske gužve i buke. Blizina Tutina je velika prednost, jer se do grada može brzo stići kada je potrebno, dok se kod kuće i dalje uživa u slozi koju selo pruža. Žirče je zato čarobno kraljevstvo za porodicu, za odrastanje dece, ali i za sve one koji žele da žive sporije, zdravije i bez gradske vreve.

Prvi put Tutin se pominje u Gluhavičkoj povelji, 28. maja 1396. godine, kojom Gluhavički kadija upozorava dubrovačkog kneza da njegovi trgovci prolaze ovim područjem i tu plaćaju carinu, što ukazuje da je u to vreme ovaj kraj u administrativnom pogledu bio posebna oblast.

Za ime Tutin vezane su brojne legende a jedna od njih kaže da je poslednja ilirska kraljica Teuta imala svoj dvorac na brdu iznad grada, pa je i sam grad po njoj dobio ime Tutin.

Druga legenda, međutim, tvrdi da je grad dobio ime po tutnjavi vojske Husein-kapetana Gradaščevića u XIX stoleću (1831. godine), na njenom putu prema Kosovu.

Selo u Sandžaku koje dušu čuva

Posebna lepota ovog kraja je u jednostavnom životu – domaća hrana, prostrana avlija, zelenilo, čist vazduh i osobe sa kojima se može popričati uz kahvu. To su stvari koje možda deluju obično, ali upravo one život čine lepšim. Jedno je ipak sigurno: Žirče niko ili retko ko napušta.

Sve kuće su kvalitetno opremljene i urađene. Gužva, smeh, muhabet, poneka šala, pitanje: Kako ste uspeli da očuvate orginalnost života, Ramka?

– Pobedili su rad i trud. Prava ljubav nije samo kad je sve lako. Ona se vidi onda kada dođu problemi, kada treba pružiti ruku, saslušati i ostati jedno uz drugo. Jer brak nije savršen život, već zajednički život dvoje ljudi koji uče da dele i dobro i loše. Druženje i po koja kahva, onako seljački da se prekrati vreme u ”nedostatku dečije graje i unučića”, na selu su svakodnevica.

Jer, kako reče jedan babo, ovde je pravilo: ”Koliko mladih u kući, toliko osmeha na licu”.

Ljubav se poznaje u teškim danima

I majci, i deci, i mahalama, i onim uskim sokacima što su nekad odzvanjali od dečije gžagora … O vremenu kad se živelo skromnije, a nekako punije. Kad se znalo ko je čiji, čija su vrata uvek bila otključana i gde se kahva pila bez najave. Po mahalama su se mališani igrali do kasno, prašnjava kolena i nasmejana lica bila su najlepša slika svakog sokaka.

Kod česme se zastajalo, ne samo da se voda zahvati, nego i da se prozbori koja.

Majke su znale da dozovu dete samo glasom kroz sokak, a komšija nije bio samo čovek iz susedne kuće – bio je neko kome se prvo išlo kad zatreba. Delilo se i kad se nije imalo mnogo.

Delila se reč, zalogaj, osmeh, briga i muka. Sokaci su isti, ali nisu isti ljudi. Česme možda još postoje, ali oko njih nema onog dunjaluka. Mahale ćute drugačije. Vreme je odnelo mnogo toga, ali nije moglo da odnese sećanja.

Kad se miris doma širi kroz avliju

Sandžaklijka koja zna šta znači brak zna da se kroz život ne ide samo kada je dobro. U braku se proguta i slatko i gorko, i osmeh i suza, i sreća i briga. Nije svaki dan isti, ali kada postoji ljubav, poštovanje i razumevanje, lakše se prođu i teški dani.

Iako pripada izuzetnoj porodici, nije bila pošteđena tabanjanja prašnjavom ili blatnjavom avlijom po svakojakom vremenu; nekada je selo bilo uzdanica grada, njihov izvor prihoda, građani su kupovali veće količine proizvoda od poljoprivrednih proizvođača i stočara.

Žirče je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 302 stanovnika.

Binasa Malićević