Ništa mi nije teško
Novi Pazar – Retko neobičnog izgleda, raznorazne poslastice, miris vanile je toliko prijatan da nas je gotovo začarao… Teško je zamisliti bilo koji bošnjački praznik, a da u njemu na neki način nema tradicionalnih kolača. „Ako se nešto dobro uradi, sigurno će dugo trajati i služiti se dragim gostima – otkriva zanimljivi poslastičar Riza Aliti. Prijatan uljudan čovek, cenjen, pravi kolače i pokušava da razgovara sa nama. – Moram sada govoriti prijatno jasno: osećam kako će me mnogi slušati i gledati. – Da ti kažem koja je jedina prava dužnost za svakog zanatliju. – Kad se posao radi s ljubavlju. Zar uvek mora da bude tako? – Možda je tako najbolje. Pa, u neku ruku još pametnije.
Kad se posao radi s ljubavlju
Riza je zaslužio da se o njemu i svom umeću piše, sa posebnim poštovanjem. Sve je to deo stvaranja. – Znate, opet bih išao istim putem. Da sam mogao birati, ne bih bolje izabrao – zaključio je naš prijatelj… U njegovom oku vidimo pogled entuzijaste zaljubljenog u svoj zanat. Riza se prepustio svojoj staroj navici da radio no što najviše voli… pravi kolače i uživa u životu. Oluje koje su u njemu duvale bile su žestoke, ispunjavale ga ogromnom odgovornošću i vanvremenskom čežnjom za nečim što još uvek u potpunosti ne razume. – Ne bih mogao da živim bez svog zadatka. Kome je do lepote, naravno, kolači su moj svet. Obojim poneki dan duginim bojama. Da svaki put dolazim sa radošću da radim. Izabrao sam da mi posao bude zabavan. Radost i mir su najveći izazov. Lepo mi je – otkriva Makedonac Riza Aliti.
Oduvek je bio svestan tih oluja koje su šibale njegovu dušu, ali je samo uz prvi akšam ili u bele izmaglice zore uspevao da kroti te teške vetrove koji su ga nosil od Makedonije do Sandžaka. Izbegavao je takve situacije kad kod je mogao. Nije ga zanimalo da previše duboko zaviri u srce oluje. Sada se osvrnuo na zadatak koji je decenijama pred njim. Imao sopstveni “slatki zanat”. Sve što treba da uradi jeste da ga sačuva i prenese na mlađe generacije.
Volim svoj zanat
Kazuje da to neće biti tako lak posao. Činjenica je da u bližoj budućnosti Pazar ima najbolje slastičare koji su neko duže vreme zadržali zanat u svojim rukama. Ne bi mnogo vremena prošlo, a da ga, bilo usled smeha ili kakve tegobe, ne izgubi. Neki su govorili da je poslastičarstvo privlačno, interesantno, ali čak da je za njega vezana jedna stara priča. Prva prodavnica čokolade otvorena je u Londonu 1657. godine kao “kuća čokolade” u kojoj se točio sve popularniji napitak.
Miris čokolade me očarava
– Novi Pazar je najlepši grad na svetu. Ovde žive dobri i merhametli ljudi. Zato Sandžaklije imaju veliko poverenje jedni u druge. Složni su. Niko kao oni. Poseban svet. Sandžački Bošnjaci su jedinstven dunjaluk. Svima nam nedostaje staro jezgro Pazara, pun dobrote i života, običaja i tradicije, ukus hadžimakulja i miris somuna, simita, ćahija, ramazanskih pitica… slušao sam priče od has Pazaraca. Ovde sam svoj na svome, tu sam stvorio mir, da razgovaram sa drugarima koji predstavljaju svoj rodni grad… Prijateljstva sam stekao tokom svih godina, upoznao sam nove ljude, dugo sam želeo da upoznam pazarsku čaršiju… to se ostvarilo. Radovati se životu – poručuje Aliti.
Kad Lug zamiriše na vanilu
– Sandžački narod bih hvalio satima. Jedna ljupka, mila i strpljiva čaršija, svi je ovde vole. Svoj početak i karijeru sam zamišljao potpuno drugačije, uz fabriku ili neko preduzeće. Zato kažem, ne treba planirati… nikad se ne zna zašto je nešto dobro. Život ima razne faze i svaka sitnica ima svoja pravila… nemoguće je ukrotiti takav vetar. Mnogo toga se promenilo tokom ovog veka. Ljudi su se promenili – otkriva makedonski slastičar.
A onda su se vrata otvorila, on je podigao pogled i ugledao pazarske mališane, kao da ih je stvorio samom svojom željom – spazio ih je razdragane i šarene…
Binasa Malićević
