Sa benžom na operaciju

Novi Pazar – Pružljani još uvek čuvaju nošnju, muziku, i pesme i stare muzičke žičane instrumente… Za njihovu svirku i nije potrebna neka velika reklama. – Život me naučio da je skromnost važna i bitna. Možda je u današnje vreme ne dominira baš. U životu sve možemo da imamo ili nemamo, ali bitno je da si dobar čovek. Prizemnost je nešto što je bitno jer nekad ne znaš šta može da se desi. Bez nota i prijatelja ne bih mogao da zamislim stvarnost. Ja sam čovek veseljak. Radujem se svakom novom danu. Muzika me održala u životu – kaže legendarni Etem Pružljanin.

Kod nas je uvek veselo

Preuzeo je nekoliko većih uloga kada je na pazarskoj kldrmi bujao Jeni Pazar; a naučio je da izvuče glas duboko iz duše, da se kreće i govori kao što to čini velikan u svetu velikana: da pred sobom vidi umiljate Sandžaklije a ne ćutljiva lica; da bude spreman da zaboravi detinjstvo i ranu mladost… Sreo je i provodio vreme sa najvećim imenima istorije duha ovih prostora kao muzičar, delio je život sa očaravajućim osobama… Svako od njih je ostavio traga u Etemovom životu. -Bio sam nešto bolešljiv. Odem u bolnicu da uradim rezultate. Otok u stomaku… ozbiljno. Nije imao ko da me operiše, a nisu znali šta je odma. Bio je Marković, ono vreme dežurni. Kad se sve tako desilo, negde posle pola noći u sitne sate… muke moje – seća se adžo Pružljanin.

Sa bendžom na operacioni sto

Dok su ga svetleće oči posmatrale neko vreme sve one pešačke svadbe, Etem se iznenada osetio u neku ruku veličanstvenim: kao da je prijatelju kod Haka rekao da ima ogromnu volje za muzikom, dok mu je u rukama zveckao bendžo. Kroz poluspuštene kapke na prozorima probijali su se i blešteli zraci zalazećeg sunca. Gomilali su se oko njega kao oko operskih divova svetske muzičke scene. Mogao je da ih dohvati da nije toliko umoran.Čuo je šuštanje pazarskog vetra. I u sobi su ostali samo on i zraci, koji su pred njegovim teškim kapcima nestaju i bukte – a jutro će ponovo svanuti, njegova mladost će se vratiti, i sve će krenuti iz početka; ipak, dok se to ne dogodi, kroz mehanu prolazi sam.

-Kad izutra me bude, hajde ustani, ustani, ja ne znam koje je vreme, zamračeno, ne vidi se zimski period. Te u jedno vreme i ja se mrdno malo, kad nešto više glave, nešto mi zveknu, šta bi ja ne znam, reko, što me terate to, kad ja pogledam, kad benžo poviše glave, ja sam uzeo instrument… počeo da sviram – kazuje zanimljivi dedo Pružljanin.

Dr Suljo Biševac se ljutio što sviram u bolničkoj sobi

Kada su prvi listovi mladosti zažuteli, Etemova družina se nalazila na dan hoda od Novog Pazara, a čaršija se promenila još uvek se nije uklopila, ali je postala deo družine, svirača i pevača: više nije bila ona pomalo nespretna ali korisna priča i početak koji je Sandžak izbavio iz nevolje. Neki ljudi, kada stupe na scenu, izgledaju kraljevski. Pružljani su takvi. A s pesmom, s pesmom se nikada ne zna. Da bude spreman da odsvira sevdah, nema preskakanja teksta, nema bola iz mladosti, ne možeš da ugasiš ljubav, k’o da je žar, ne možeš da narediš srcu… nikoga ne sluša  – I kad je bilo jedno vreme otvoriše se vrata, ulazi cela ekipa lekara… kad doktor Suljo… E, on se naljuti, rekao, neću da vidim ni vizitu… ne mogu da posećujem  pacijente… kad bude danas u dva sata spremite ga na operaciju – otkriva naš Etem.

Živeo je u svom svetu… voleo je pešačke pazarske svadbe, družio se sa dobrim ljudima, u svakom trenutku je verovao u sebe, bio je pravi domaćin… Imao je onaj jak osećaj da voli rodni grad.

Binasa Malićević

Priču smo zabeležili 2o10. godine.