Društvo

Tidža: Bilo je opasno da se haješ

Novi Pazar – Tidža nije kod kuće… rekoše nam u Sarajevskoj ulici. Otišla je kod rođaka poslom. Ostaće tamo večeras… Ali ono što se sledećeg dana dogodilo… Nana je snimanje pretvorila u možda nešto najlepše ikada. –Položila je svoj dlan na Novi Pazar. Taj pokret je izgledao sasvim prirodno, kao da se njena mladsot ponovo vratila. – Svakako nećete zbog toga da se naljutite, zar ne? Zar nije tako. – Da, tako je. A vi ste ćerka Ahmetage Hamzagića, znam. Sve to se lako sazna, veoma ozbiljno, ali s vama je čast razgovarati…

Sve je bilo i prošlo

Iskreni osmeh uz uvažavanje, nervozniji, možda, nego što je izgledala. Očito zbog kamere. Kilometrima je daleko Jeni Pazar. Razdaljina, vreme, zbog njih se sve menja. Kada je nešto veoma, veoma daleko, čine se nestvarnim i priču svrstava u najlepše i najiskrenije. Osoba koja vam ulepša trenutak, dan, život… – U davna vremena vodilo se računa o svemu. Kod nas se znao red. Devojke su kradom gledale momke. Puno se krilo u tajnosti… Bila su to druga vremena. Sad je sve drugačije – kazuje legendarana Hatidža Tidža Hamzagić. Pitam kako je, jer ti ne znaš, zar ne? – Moj otac je bio turski vojnik. Kemalovac. Branio je Tursku. Mi smo čuvena  i ugledna pazarska porodica… moj babo je mnogo vole Novi Pazar i Tursku – sa ponosom u glasu kazuje naša Tidža.

Moj otac je Ahmetaga Hamzagić

Sve su to istorijske činjenice… sandžačka istina od suvog zlata.  Bilo je tako lako i bajkovito slušati je. Nismo mogli da zamislimo nešto lepše od toga. No nije zaboravila s uma gde su njene uspomene i kakve su im uloge dodeljene. Ljubav uvek izgleda neočekivano. Vreovala je da joj  Pazar neće dozvoliti da učini išta više. Ali, ne, ona je, posebna, podigla je pogled i ruku, osmotrivši svoju Rašku. Čaršija s tim nema nikakve kopče. Jer i to je način da se uozbiljiš – želja za vaktom i zemanom.

Svatovi su išli peške

Pričali smo o mnogo čemu: ašikovanju i  sandžačkom šeheru;  njenom životu u Sarajevskoj ulici, momcima i devojkama, o borbi za istinu; gužvama i ćuprijama… Šetnja pazarskim ulicama do Istanbula mogla bi biti zanimljiva, ali Tidža nije bila spremna za još jedno putovanje. Mislila je na Jeni Pazar. Šta je pretvorilo u oštroumnu osobu, ima 85 godina. Možda tradicija ima odgovor. Prilazila je Staroj čaršiji. U sredini čaršije bile su  drvene ćuprije, a oko njih, u senci drveća, Pazarci.

Momci gledaju sa mosta

– U vaše vreme, dok ste bili mladi, kako su devojke tada postupale? Zgodno, sve. Kao kod kuće, na ulicu, sagni glavu, idu, gledaju momci koju haje, dozivaju. Ovo je ćuprija “Ljubovićka” je bila, puna momaka, zabeleže koju haju, te Magbulu, te Đulu, te onu, te ovu – seća se predivna Tidža. Strpala se svom snagom na posao. Neko vreme je mudro razgovarala, tražila po prošlosti i sadašnjosti, pokušavajući da ne misli na ono što je mučilo. Ona je bila neka prirodna ljudska lepota koja nosi sve pred sobom… ostavlja bez reči. – Eh, mladosti. A kako to mislite? – Sve je bilo i prošlo, ta ljubav, nekadašnja, nekadašnja ljubav. Ovo je sad, ma jok, što pogleda, odmah posmatra, jedva čeka da se izađe i da je sa njim. Ono, nije imalo izlaska – kazala je Pazarka Hatidža Tidža Hamzagić.

Pazar je nezamenljiv lek. Čaršija je nešto za šta ne postoji zamena… što znači da je jedini način prenosti tradiciju s kolena na koleno. – Ne bih ništa promenila od detinjstva do danas mislim da su to trenuci koje sam preživela sa razlogom i sa svojim godinaama – zaključila je ćerka čuvenog Ahmetage Hamzagića.

Tidža je u razgovoru otkrila da joj se dopalo putovanje u Tursku. Imala je veliki broj ciljeva koje je želela da ostvari i o kojima je sanjala. Svaki sagovornik za novinara je veliki izazov jer je duša osobe sa kojom smo razgovarali kao jezgro starog Novog Pazara.

Reportaža je ispričana 2o2o. godine.

Binasa Malićević

Podeli