Sandžak, Novi Pazar… Tidža: Bilo je opasno da se haješ! Ona je pesma mahale i duša Novog Pazara
Sandžak, Novi Pazar: Nana je duša Sandžaka, ona tiha sila što čuva Staru čaršiju da se ne uruši. Dok hoda polako, kao da meri korake sećanjima, naloži vatru, čini se da se i sokaci malo zagreju, a pendžeri, lakše, izdrže sav teret prošlosti.
Tidža nije kod kuće… rekoše nam u Sarajevskoj ulici. Otišla je kod rođaka poslom. Ostaće tamo večeras… Ali ono što se sledećeg dana dogodilo…
Nana je snimanje pretvorila u možda nešto najlepše ikada. Položila je svoj dlan na Novi Pazar. Taj pokret je izgledao sasvim prirodno, kao da se protekla mladsot ponovo vratila.
Sve što je bilo, sada je prošlost
Gospođa pamti šeher kakav je bio i kakav više nikada neće biti, ali ne tuguje nagls – ona ga čuva. U toj noti ima Isa-bega Ishakovića, Aćifa Hadžiahmetovića i Ćerčijskog sokaka.
– Svakako nećete zbog toga da se naljutite, zar ne? Zar nije tako. – Da, tako je. A vi ste ćerka Ahmetage Hamzagića, znam. Sve to se lako sazna, veoma ozbiljno, ali s vama je čast razgovarati…
Hatidža Hamzagić – Novi Pazar
Iskreni osmeh uz uvažavanje, nervozniji, možda, nego što je izgledala. Očito zbog kamere. Kilometrima je daleko Jeni Pazar. Razdaljina, vreme, zbog kraljevstva se sve menja. Kada je nešto veoma, veoma daleko, čine se nestvarnim i priču svrstava u najlepše i najiskrenije osećanje.
Osoba koja vam ulepša trenutak, dan, život…
Svedočanstvo jednog vremena kroz muhabet i dela Pazarke koju svi poštuju. Život ispričan kroz tespih, kahvu i reči koje zagrevaju dušu.
Kako je Tidža postala simbol ljubavi, sabura i čaršije.
– U davna vremena vodilo se računa o svemu. Kod nas se znao red. Devojke su kradom gledale momke. Puno se toga krilo u tajnosti… Bila su to lepša vremena. Sad je sve drugačije – kazuje legendarana Hatidža Tidža Hamzagić.
-Pitam kako je?
– Ti ne znaš, zar ne? – Moj otac je bio turski vojnik. Kemalovac. Branio je Tursku. Mi smo čuvena i ugledna pazarska porodica… moj babo je mnogo voleo Novi Pazar i Tursku – sa ponosom u glasu kazuje naša Tidža.
Fotografija i mezar Ahmata Hamzagića
Česme, avlije i šadrvani koje ona nosi kao blago Jeni Pazara. Sve su to istorijske činjenice… sandžačka istina od suvog zlata. Bilo je tako lako i čarobno slušati je.
Nismo mogli da zamislimo nešto lepše od toga.Tidžine ruke, izbrazdane vremenom, znaju svaku besedu pazarske kuće, sledeću tugu što se niz sokak slila i datu radost što se stidljivo zadržala na pragu.
“Moj otac Ahmetaga Hamzagić”
No nije zaboravila s uma gde su njeni koreni i kakve su im uloge dodeljene. Ljubav uvek izgleda neočekivano. Vreovala je da joj Novi Pazar neće dozvoliti da učini išta više.
Ali, ne, ona je, posebna, podigla je pogled i ruku, osmotrivši svoju Rašku. Novopazarska tvrđava s tim nema nikakve kopče. Jer i to je način da se uozbiljiš – želja za vaktom i zemanom.
Sultanija u pravom smislu te reči
Divanile smo o mnogo čemu: ašikovanju i sandžačkom šeheru; njenom životu u Sarajevskoj ulici, momcima i devojkama, o borbi za istinu; gužvama i ćuprijama… Šetnja starim pazarskim ulicama do Istanbula mogla bi biti zanimljiva, ali Tidža nije bila spremna za još jedno putovanje.
Mislila je na Jeni Pazar.
Šta je pretvorilo u oštroumnu osobu, ima 85 godina. Možda tradicija ima odgovor. Prilazila je Amir-aginom hanu. U sredini čaršije bile su drvene ćuprije, a oko njih, u senci drveća, Pazarci. Svakog pozdravi isto, pojedinca isprati selamom, kao da zna da je u Jeni Pazaru.
Ruke koje grle najače Novi Pazar
Jezgro običaja, topline i starih priča koje nikada ne blede. – U vaše vreme, dok ste bili mladi, kako su devojke tada ponašale? – Zgodno, sve. Kao kod kuće, na ulicu, spuste glavu, idu, gledaju momci pripsane vile, dozivaju – objasnila je.
Kad sultanije jednom ne bude, carstvo će i dalje stajati, ali će šuteti drugačije. Jer Tdža nije samo hanuma iz jedne kuće – ona je komad duše koji se ne vidi, ali se oseti. Iza mirisa halve i ezana.
Temelj pazarske čaršije
Nana Tidža, Sandžaklijka čija učenost gradi mostove između prošlosti i sadašnjsoti. Ovo je ćuprija “Ljubićka” je bila, puna momaka, zabeleži srce koju haje, te Magbulu, te Đulu, te onu, te ovu – seća se predivna Hatidža. Strpala se svom snagom na muhabet.
Neko vreme je mudro razgovarala, tražila po prošlosti i sadašnjosti, pokušavajući da ne misli na ono što je mučilo.
Ona je bila neka prirodna ljudska lepota koja nosi sve pred sobom… ostavlja bez daha. Pogled u svijet starice koja živi skromno, a ostavlja duboke tragove. Svaka bora na njenom licu oslikava uspomenu koju vredi čuti.
Poslednja veza sa vremenom koje odlazi
Njeno prisustvo tiho, ali snažno – kao dova koju nosimo u srcu. – Eh, mladosti. – A kako to mislite? – Sve je bilo i prošlo, ta ljubav, nekadašnja, nekadašnja ljubav. Ovo je sad, ma jok, što pogleda, odmah posmatra, jedva čeka da se izađe i da je sa njim.
Ono, nije imalo izlaska – kazala je Pazarka Hamzagić.
Sandžačka ljepota je nešto baška
Novi Pazar je nezamenljiv lek. Čaršija je nešto za šta ne postoji zamena… što znači da je jedini način prenosti tradiciju s kolena na koleno. Veličanstvena je dokaz da šeher nije zgrada i asfalt, nego osobe koje ga nose sa sobom. U pomenutim bajkama ima ašikovanja i Stambolske džade, odlaska bez povratka i čekanja bez kraja.
– Ne bih ništa promenila od detinjstva do danas mislim da su to trenuci koje sam preživela sa razlogom i sa svojim godinaama – zaključila je ćerka čuvenog Ahmetage Hamzagića.
Tidža je u razgovoru otkrila da joj se dopalo putovanje u Tursku. Imala je veliki broj ciljeva koje je želela da ostvari i o kojima je sanjala.
Svaki sagovornik za novinara je veliki izazov… kao tkivo starog Novog Pazara.
Reportaža je snimljena 2o2o. godine.
Binasa Malićević
