Tange: Rođen sam za krojača

Novi Pazar  – Zanatlije su se nalazile u starom jezgru Novog Pazara. Krojački zanat još uvek odleva vremenu u kojem se takoreći ostali zanati gase. Krojenje i šivenje po toplom danu su gotovo nepodnošljivi, ali možda je u tome suština – neprihvatanje stvarnosti. – Pa, čovek koji se bavi kakvim uglednim zanatom toliko razmišlja o rodnom gradu, profesiji, istinskim  prijateljima… Zanatlija je sve manje… Volim što sam krojač i rođen sam za krojača. Poričem bogastvo. Ne možeš nikad da se obogatiš. Nisam zaboravio kako sam krenuo. Imam svega dovoljno – govori legndarni pazarski krojač Tange.

Nikad nisam sašio iste pantalone

O  svemu krojač mora da vodi računa, da li su mušterije  zadovoljne, ko se žali, ko se hvali… Ovde je ceo moj život. Tu sam stasao i kao momak i kao čovek. Kod nas je uvek veselo. Svako je poseban na svoj način. Jutra nam počinju sa osmehom i mirisom kahve – kazuje pazarski krojač Hasan Koničanin Tange.

Tange je imao veoma izoštren osećaj za stvarnost, život i Novi Pazar : uvek je bio na oprezu zbog svoje porodične tradicije… tada se sve poštovalo, što kaže babo, to tako mora. Jeni Pazar se, iz nekog razloga, potrudio da pokaže svoje umeće i staro jezgro šehera. Iamo je ulogu moćnog, blagog i ozbiljnog domaćina. Očito su mu ležale uloge starih dućandžija.

Zanat je moj život

– Kao krojač jedva da možeš to i da zamisliš. Prosto ostaješ to što jesi, zauvek. – Da li je tako? Većinu jutara kada se probudim, nisam siguran u to kako ćemo sve izložiti. – O, to je od prijatelja… kahva sa žara. – Pohitaj do prodavnice,  momče, donesi nam kiselu vodu – kazuje naš Tange. Drugari su mu u Tijesnoj čaršiji, nadomak, sebilja… čekaju njegov dolazak. Srećno i nežno preleće pogledom  prema rodnom Pazaru: voleo bi da svima bude bolje. Kolega mu priprema omiljeni materijal – somot i odgovarajući konac… Jer i to je bio način da pokaže svoje krojačko umeće – želja za zanatom.

Romantično. Ponekad, ako se zanatlija dokazao i ako je veliki profesionalac,  priča se pruža preko stola za tek naznačenu skicu. A Tange se ustručava da ne zgrabi svu ljubav sveta. – Vozim motor. Putujem motorom do mora. Skijam svake zime. Imam 67 godina – poručuje neobični Tange. Seća se kako je odlazio u Bograd, Banjaluku… slikajući  na svom dlanu pazarsko detinjstvo, kaljave sokake, virove – “firove”, skakanje u “džombu”, sankanje na šedrnje, zaštitni znak novopazarskih fujaljki…

Izmišljao sam modele

– Sve je počelo sedamdesetih  prošlog veka. Zanat sam učio kod Zifa Crnišanina i Hamdije Rapovića. Rapović je bio najveći stručnjak za pantalone u tadašnjem Sandžaku. Uzeo me pod njegovu ruku, učio me… Šta me briga ovaj život leti – saopštava  fenomenalni  Hasan Koničanin Tage.

Uz pomoć reči. Onoga što reči stvaraju. – Da napravimo nešto dobro za rodni grad, razumeš – kaže on – ali za Novi Pazar.  Da se moja pordica ponosi mnome. Za ono što ću možda da učinim – zaključio je Tange.

Njegov najveći iskorak u odlučivanju  do sada: hladna voda duboko dole na reci Raški, Jošanici, Trnavici… jedva se naziralo njihovo svetlucanje.

Binasa Malićević