Sandžak, Duga Poljana, Pešterska visoravan, Draževiće… Sandžačka gospoda: Bili sam najsrećnija deca na svijetu po pešterskim vrletima

Sandžak, Pešterska visoravan: S obe strane magistralnog puta protežu se veličanstvena polja. Tu i tamo prođe po neki pešak.

Sećanja na Pešteri ne dolaze kao jesenje slike, već kao mirisi i zvuci koji se polako vraćaju. Tamo su deca rasla drugačije – učila su da slušaju, ne samo roditelje, već i komšije, starije, pa čak i putnike namernike.

U tom dunjaluku, carstvo nije bilo samo dom, već živo biće. Svaka kuća imala je svoju besedu, poneka livada svoje tanje.

Mališani su znali gde sunce prvo dodiruje zemlju i gde se najduže zdržava pred noć. Igrali su se do iznemoglosti, ali su uvek obraćali pažnju na ono što im se govori – jer reči odraslih nisu bile prazne, već pune iskustva koje se nije moglo naučiti iz knjige.

Ima dobrih ljudi i oni nisu baš tako daleko

Traktorima, kolima, na sve moguće načine Pešterci završavaju svoje obaveze. Komšije nisu bili samo ljudi preko puta. One su bile druga porodica. Njihov glas imao je težinu, pomenuta misao vrednost. Kada bi neko stariji progovorio, deca bi zastala, ne iz straha, već iz poštovanja koje se podrazumevalo.

Za nostalgičnu peštersku mladost, gospoda još uvek traži ono vreme ispod listnate strehe. Život je sada i ovde. Nazvali ga treptaj ili dah, kako vam volja, to je put od Duge Poljane ka Draževiću.

Na putu ka Dugoj Poljani

Naši sagovornici odavno su udahnuli miris pešterske boje i divljine. Pratimo tišinu, pogledom ispraćamo život. Nigde žagora, ni daška Sandžačkog Sibira. A kraljevstvo je uzvraćalo.

Davalo je sigurnost, pripadnost i osećaj da nikada nisi sam. Čak i kada bi se razišli putevi i godine odvele dalje, negde duboko ostajao je taj osećaj – da postoji područje gde si naučio kako se živi, zašto se poštuje i koliko se voli.

I zato sećanja ne blede. Ona samo čekaju pravi trenutak da se vrate, nežno, kao vetar sa Pešteri. Da li ova iskrena bajka ima neku poruku?

Vetrovita prostranstva Peštera

Tamo je sve imalo svoju meru: i besa, i pogled, i muk. To nisu obična sećanja. Ona nisu vezana samo za događaje, već za Sandžak – za hladna jutra koja razbude i ukućane i dušu, za duge dane ispunjene radom, ali i smehom koji se nije morao tražiti.

– Kako vam je ovde? “Vala, dobro. Samo, narod otišao. Nemam društvo. Nije lako sa starima. Samo što ja moram da se sećam za oboje” – kazuje Senad Mujović.

Na prvi pogled, sve deluje mirno – katuni poređani po visoravni, dim koji se lagano podiže iz odžaka i vetar koji nigde ne miruje. Ali ko se tu zadrži, shvati da to nije obična magija, već prostor u kojem svaka sitnica ima svoje gnezdo i značenje.

Razglednice svedoče

Ume tako dobro da razgovara o životu na Pešterskoj visoravni, o detinjstvu, o vodi koja je ključala u loncu pored reke; “zamalo da zaboravim, žene koje su prale veš koristile su čuvenu perajku”.

Na početku se veš prao u rukama, mleteći isti perajkom ili nogama: poprilično težak posao. Jutra na Pešteri počinju rano. Hladan vazduh štipa obraze, a rosa se zadržava na travi duže nego drugde. Pešterci ustaju bez mnogo reči, navikli na rad i ritam koji ne zavisi od sata, već od prirode.

Ovde se zna što se izlazi na livadu, kada se skuplja seno i kako se vraća kući. Sve ima svoj red, ali bez žurbe koja opterećuje.

Ognjište je mirisalo na majku

Svaki dan bio je borba, ali je u toj borbi rasla snaga i nada za bolje sutra. – Sećam se tog vremena i da je tu bilo raznih životnih poteškoća. Rudarski je život bio naših majki mnogo su se mučile.

A ove današnje sve imaju i samo “planduju” i još im ne valja – pručuje zanimljivi Pešterac.

Duga Poljana nije velika, ali je povezana jače nego što se vidi spolja. Rođaci su tu jedni za druge – ne iz obaveze, već iz navike koja se prenosi generacijama. Ako nekom zatreba pomoć, ne pita se mnogo. Dovoljno je da se pojaviš na kapiji i već si dao rešenja. Naslednici odrastaju u tom duhu, gledajući da uvažavaju rodbinu i da razumeju, jer svaki muhabet nosi iskustvo.

Majstor Senad Mujović

Savršena tišina koja je ispunila pešterska polja prekinuta je kolektivnim udisanjem vazduha. Zime su duge i oštre. Sneg zna da pokrije puteve i utiša selo, ali ni tada život ne staje.

U toplim sobama, uz vatru, pričaju se anegdote – stare, pomalo zaboravljene, ali nikada izgubljene. Tada Pešter diše sporije, ali dublje. I možda baš u tome se krije njegova snaga.

“Današnje mlade samo dremaju”

Na Pešterskoj visoravni ima toliko detalja koji slikaju svoju mapu, prihvatljivi su za svačiju dušu i volju. Potajno postoje situacije koje su ostale nedorečene.

Peštersko selo ne pokušava da se menja po svaku cenu. Ono čuva ono što je važno – ljude, običaje i osećaj pripadnosti. A onaj ko jednom oseti taj mir, nosi ga sa sobom gde god ide.

Sve boje visoravni

Sreli smo ga na putu, tamo gde se nekada najviše prolazilo, a danas jedva da ko zastane. Išao je polako, oslanjajući sa na kubak, kao da ne meri korake, već uspomene.

Poselamio nas kratko, klimnuo glavom, pa zastao kao da je čekao da ga neko nešto upita. “Gde si, sinko”, reče, glas mu tih, ali težak. Stala sam pored deda i odmah sam videla – nije njemu do razgovora iz navike, nego do nečega što nosi u sebi.

“Nama treba jedinstvo”

Pogledao je niz put, pa nastavio: “vidiš li ti ovo? Nigde nikog. A nekad… nije moglo da se prođe od sveta”. Zastade, pa se blago nasmeja, ali više setno nego veselo.

“Nije bilo bogatstva, al’ bilo je Sandžaklija. Danas ima svega, a nema nikog”. – Vidite, davno sam iskusio život na ovim surovim prostranstvima. Čovek u prirodi mora svašta da podnese.

Uslovi su bili veoma teški, radili smo i danju i noću. I ručno se sve završavalo. Mi smo cenili i komšije iz susednog sela. Vaspitavali su nas tako. To je bio zakon za svaku majku.

Braća su braća

Kazivanje mu je išlo sporo, ali je nosilo svoju težinu. Pripovedao je o slozi koje više nema, o prijateljima koji su se rasuli, o mladima što odlaze i ne vraćaju se.

“Nije njima zameriti”, izgovori “svako traži bolje. Al’ ko će ovde ostati? Ko će kuće da otvori, ognjišta da zapali? Danas se dešava da brat sa bratom ne govori po nekoliko godina.

I to mi je neki život. Sramota. Dva brata, dve obale” – svedoči imam Jakup Muratović. Ćutali smo neko vreme. Na kraju je samo slegnuo ramenima.

“Drugačije je sad sve… i insani, i život. A ja… sam ostao isti”.

Pozdravili smo se i svako je krenuo svojim putem. Ali Jakupove reči su ostale sa mnom, kao eho nečega što polako nestaje, a niko ne zna kako da ga zadrži.

Efendija Jakup Muratović – Pešterska visoravan

Banjamin je video kako se priroda menja iz sata u sat. Znao je da će mu reportaža sa televizijskom ekipom biti zanimljiva i bio je tako ljubazan da nas prihvati. U selu gde se sve ređe čuju dečiji glasovi, on je ostao – ne iz inata, nego iz uverenja da ovde život još ima smisla.

Mlad, vedar i uvek nasmejan, ide kroz život kao da nosi sunce u džepu. Dok drugi pakuju kofere i traže sreću negde daleko, ujutru obuva čizme i izlazi među stoku, poznaje svako grlo kao starog znanca.

Tu smo rođeni i tu ostajemo

Nema u takvim rečima gorčine, samo neka lagana šala koja razbija samoću Pešterske visoravni. Naučio je da od posla napravi note, a od svakodnevnice – sevdalinku. Kada ga pitaš da li mu je teško, odmahne rukom: “Teško je samo kad nemaš s kim da se nasmeješ – a ja se snađem”.

– A, je l’ vam rekao Senad da vas čekamo na putu za Draževiće. “Mislio sam da se šali, ali kad mi je detaljno objasnio šta treba da kažem, požurio sam, bukvalno”.

Narod ga voli jer ne kuka. Kad nestane struje, on zapali lambu i napravi šalu. Kad pada kiša danima, on kaže da i zemlja mora nekad da se isplače. Uvek nađe razlog za osmeh, pa makar bio mali kao zrno soli.

Druga je “hava” kad si oženjen

Ne pomišlja da ode. Ne zato što ne zna šta postoji van Sandžaka, već zato što zna šta ovde ima. Slobodu da diše punim plućima, da radi za sebe, da vidi rezultat svog truda.

“Nije sve u lakoći”, zbori. “Ima nešto i u tome da znaš zašto si umoran”. Ali, istina je, prilično je zanimljiv, inače ga drug nikada ne bi preporučio. Mnogo je govorljiv i veliki je šaljivdžija.

– Čuvao sam ovce. Nisam imao sekiraciju. Problem – šta je to.

Zdrava hrana je osnov dobrog života. Ovde toga ima gde god se okrenete. Uglavnom, slični smo pticama u letu.  Sve je prošlo. Druga je “hava” kad si oženjen – svedoči neobični Benjamin Muratović. Dok prolazi cestom, često zviždi neku svoju melodiju, bez brige da li ga ko sluša.

Raspevani Benjamin Muratović

U naselju Draževiće živi 314 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 34, 1 godina (34,2 kod muškaraca i 34, o kod žena).

U selu ima 115 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 3, 75.

Selo se nalazi 28 km jugoistočno od Sjenice i 2 km jugozapadno od Duge Polјane, sa kojima je povezano asfaltnim putem.

Pešter je dunjaluk

Prema Žitniću i Kamešnici put je makadamski.

Draževiće su jedno od najrazvijenijih sela Gornje Pešteri. Smješteno je u visinskom pojasu 1150 – 1190 m.

Po svom geografskom položaju spada u dolinska naselјa, pošto je locirano na izvorinim dolinskim stranama Draževske (Žitnićke) reke.

Binasa Malićević