Netaknuta sandžačka priroda

Sandžak – Sitniče je naseljeno mesto u novopazarskom kraju. Prema popisu iz 2011. je bilo 876 stanovnika. Udaljenost Sitniča od Novog Pazara je oko 11 kilometara. Poljoprivreda je bila i ostala osnovna delatnost. Stočarstvo i voćarstvo su grane od kojih se ovde još uvek živi. Selo ima dobre domaćine, ima i mlade, koji se uglavnom ne bave poljoprivredom i stočarstvom, već odlaze na privremeni rad u zemlje Zapadne Evrope.

Vratiti Sandžaklije u zavičaj

– „ Bavimo se uglavnom sitnom poljoprivredom, za naše potrebe, sejemo pšenicu, kukuruz, krompir, crni luk… Baš tako vreme  prolazi a mi nekako naučimo da živimo sa svojim godinama…  Prošao sam svašta kroz život. Mnogo smo se  mučili i kao seljaci, napustiš jednu njivu pa se opet vratiš na drugu. Za ovih  nekoliko decenija  mnogo toga sam  video i svašta mi  je prošlo kroz dušu, u to vreme kada je u selima bilo puno više ljudi… Imamo svu potrebnu mehanizaciju… nema ko da radi. Na selu se brine svaki dan, nema praznika ni odmora… Život na selu je mirniji, zdraviji, ali mora da se radi… Čovek  je to – kaže interesantni  Ismet  Društinac.

U selu Sitniču živi Ismet Društinac slikovit stanovnik novopazarske opštine. Zanimljivo je da nikad nije odlazio iz svog sela,  što nije karakteristično za ovdašnji živalj. – Možda se, kao i ja, čudiš kad vidiš zrelije osobe u selu… – Ja ne mogu bez rodnog zavičaja. – Stvarno verujem u jedno: da će se mladi vratiti na sandžačku zemlju… – Širi muhabet, i te kako želi da sve ispriča – za  Radio televiziji Novi Pazar.

Kora hleba koja hrska

Nemam ja za to vremena, jer i to ume da sputava (da poslujem po belom svetu), ali radim dugo i naporno u Sandžaku. – kazuje  razgovorljivi Sandžaklija. Takav je život u Sitniču: čovek ne vidi ništa od rodnog zavičaja. – Kažete i dalje da vam treba fabrika? Da, to je spas za našu omladinu! Ponovo je iskočila priroda i oslikala trenutak sandžačkog sela. Okrenuo se tiho, da majka ne čuje, pošto razgovara o staroj kući u kojoj su odrasli…

Nama trebaju fabrike

Nije imao želju kako da počne ovu priču. Znao je samo da hoće nešto da kaže. Izašao je kroz tu kapiju mladosti. Šetnja brdovitim proplancima do centra Požege mogla je biti prijatna, ali Ismet je svestan svoje okoline. Potom je čuo zvuk vetra. Ni taj fijuk nije mogao da proceni: duboko brujanje, dugo i glasno, kakvo dolazi iz ljudskih grudi. –“ Mi smo imali srećno, ali siromašno detinjstvo”. Nema ništa lepše od kore hleba koja hrska pod zubima. Sitniče je u mojoj mladosti bilo puno živosti i prepuno omladine. Bosonogi smo šetali zemljinom površinom i svoja stopala  koristili onako kako je to priroda zahtevala.

Ismet se zamisli. Želi da pita gde je nestalo bezbrižno doba, šta će biti sa današnjom omladinom…

Binasa Malićević