Sandžak, Novi Pazar, Carska džada, Prvomajska ulica… Decenijama Fikro radi u svojoj obućarskoj radnji! On je pravi gospodin u duši

Sandžak, Novi Pazar, Carigradski drum, Prvomajska ulica: Šeher se naslonio srcem na kameni zid Kule Motrilje i zagledao u Amir-agin han i sokake oko njega. Lep pogled se pruža odavde, čak i kada kiša pada na Gazi Isa-begov hamam.

Sandžak je u tim zlatnim očima video Hajlu, Goliju, Javor, Rogoznu, Pešter, Jadovnik, Gornji Bihor…

Čim je pazarski, sa Stambolske džade se daleko vidi.

Sve do Sarajeva i Bograda. U staroj obućarskoj radnji, skrivenoj od Jeni Pazara i Stare čaršije, već decenijama radi isti čovek. Fikrovo kraljevstvo pamti više uspomena nego mnoge knjige.

Zidovi su upili miris kože, a drveni pult nosi tragove hiljada popravki. Njegove ruke su svedoci vremena – izgrebane, umorne, ali precizne.

Generacije jednog zanata: Od baba do sina na Stambolskom drumu

Tokom muhabeta s Fikretom, nismo mogli, da ne osetimo s koliko poštovanja i predanosti zbori o decenijskom porodičnom zanatu. Dok popravlja cipele, on ne gradi samo đonove i potpetice, već vraća koracima njihovu snagu. Sandžaklije dolaze i odlaze, šeher se menja, ali Nikšićev dućan ostaje mesto gde se stvari ne bacaju lako, već se koriguju s pažnjom i dugom tradicijom.

Majstori svojih zanata

U svetu koji sve brže zaboravlja, obućar ostaje simbol Prvomajske ulice. Fikrov zanat nije samo posao, već glasna borba protiv prolaznosti – dokaz da ono što je napravljeno s dušom zaslužuje da traje. Seme ljubavi posadio je u šeher Pazaru. Iz njega je iznikla kladrma koja ulepšava pomenutu zemlju.

Rekao je sebi da veruje u dobre ljude. Pažnja mu je još bila opčinjena pejzažom ispred njega.

Granata se sagnula da bliže pogleda komad Jeni Pazara. – Čini mi se da ste imali dovoljno vremena za razmišljanje. Šta ste odlučili? – Važna je čovekova ideja, otuda je moja ljubav istrajna u ovom poslu, kao i moj Novi Pazar…

Kako Fikrov zanat i dobrota idu ruku pod ruku

Viđao je mnoga područja, rasuta naselja i lepe gradove, visoke planinske vrhove i plava mora, ali Pazar je sada zahtevao nešto drugo od njega, a on gotovo da je osetio kako mu pruža svu nežnost dunjaluka. Dok su se dućani zatvarali, a zanati nestajali, on je ostao. Znao je po đonu gde je neko išao, po istrošenoj peti kako stoji, a po iskidanoj koži koliko je puta odustao pa nastavio dalje.

On govori pametno, ali rad zbori umesto njega.

A iznad svega, naslućivao je da su Mustafa Vapljanin, Adem Ugljani i Zajko Nikšić svratili do Žitnog trga. Kao da je nekada davno sklopio ugovor i potpisao ga srcem.

U toj velikodušnoj ljudskosti ima mesta za najmilije i za mnogobrojne prijatelje.

Nikšići na okupu

Pazarske ruke nisu žurile. U svakom pokretu bilo je strpljenja i sećanja. Decenijama u istom dućanu, na tom pragu između sokaka i čaršije, hodao je gospodin. Vreme je prolazilo pored izloga, ali pomenutog nije oborilo. Život je prelep. Jedna velika istina. Sastavljena od najvećih. Mnogi ne shvataju u potpunosti ovu zlatnu tajnu.

Pisana je jezikom koji ne poznaje vremenske granice i drugačiji svijet.

-Hajde da pričamo o tome – rekao je. – Dobro si kazao, dosta nam je teških tema. Znaš li šta bi moj otac rekao: „Osećam se kao sultan“.

“Porodica je moja oaza”

On pamti korake mušterija bolje nego njihova lica – stare nanule koje su prošle mnogo puta i uvek se vraćale njemu. Bio je to dugačak let. Pazarci su trebali da osećaju umor ali su, naprotiv, bili ipunjeni vedrinom. Nešto čudno se krije iza ovoga, pomisli zanatlija, i ako zaigra na prvu kartu, ima predosećaj da će se stari zanati Jeni Pazara vratiti na Carigradski drum.

Prošlost je brzo klimnula glavom. – Moj otac. Imao je pomoć naslednika – sa nostalgijom u duši otkriva Nikšić. Ali tu su krvne veze, a ići protiv babove ljubavi… To ne liči na Pazarce.

Zanati i Stara čaršija idu zajedno.

– Naravno? Novi Pazar je slegao ramenima. Dok je koračao u kaljave sokake, nije mogao da ne primeti da su dućandžije u Staroj čaršiji brojniji od ašikovanja i rahtluka.

Šeher je nevoljno odlučio da je vreme da joj očita malu smernicu o tradicionalnim pazarskim svdbama.

Fikrovi roditelji

Gledajući oca kako strpljivo popravlja cipele, naučio je vrednost rada i preciznosti. Roditelji su mu pokazali da se dostojanstvo i posvećenost prenose s generacije na generaciju.

Babo mu je često govorio da svaki zanat ima svoju priču, baš kao i prijatelji koji svraćaju u Prvomajsku ulicu. Zahvaljujući tim lekcijama, i on je postao obućar koga poštuju i cene zbog plemenitosti i čovečnosti prema ostalima.

Roditelji su ga naučili da se kvalitet vidi u radu, a ne u rečima. Od njih je nasledio srdačnost i dobrotu da se svaki posao obavlja srcem. Zahvaljujući njima, obućar je postao zanatlija kome Pazarci veruju i kome se uvek vraćaju.

Nikšić oseti da govori o svojim ljubavima.

Svaka cipela koju je popravio nosila je deo Jeni Pazara i Vrbaka. Pazarci mu veruju jer je znao da razume i kada ništa ne pita. – Slušaj, nema naše čaršije nadaleko… Na pazarskoj kaldrmi je najlepše, zar ne…

Ovde se skuplja gospoda

Pažnja svih koji su bili okupljeni oko Carske džade bila je usmerana k njemu. Obema rukama je držao svoju porodicu i duboko se zamislio zagledan u zanat kao da je u pitanju napitak koji je napravio neki alhemičar.

Dok se svet menjao, carstvo je ostajalo isto. Neki sto, stari alat, i sledeći tihi zvuk čekića. U tom malom prostoru, obućar nije samo popravljao obuću, već i navike, sećanja i poverenje koje traje decenijama.

– Kako si kročio na Stambolsku džadu, Fikro? – A kako sam došao u radnju, pa, prošao sam kroz ista vrata kao i moj babo.

Rekao bih da ću tu ostariti.

Odavno nisam ni čula ni videla Sandžakliju koji toliko zna o rodnom gradu. Pazarci su veliki mislioci. Pričaju mi tako da razgovaraju sa svakim putnikom namernikom koji stigne u šeher.

– U tome se razlikujemo od ostalih – samo toliko je kazao pazarski obućar, osmehujući se šarmantno…

Grad koji se voli – Novi Pazar

“Novi Pazar je nikao u okruženju planinskih masiva Golije, Rogozne i zasječene kraške površi Pešteri, na hidrografskoj mreži bogatog obalskog prostranstva rijeke Raške i njenih pritoka, grad svejetlosti i jedinstvenog doživljaja prirode, pjesnika i umjetnika, autentičnog govora i jezika, nasmijanosti, vedrine i neobične moći kazivanja”.

Binasa Malićević