Bato – Valentino: Nigde nisam pronašao Pazar
Novi Pazar – Bato se vraća u Grad ne toliko srećan koliko nostalgičan i emotivan, kao da će ga kakav snažan nalet osećanja odneti na Tepe i Paričko brdo. U onom drugom kraju on je Ihmija, voljen ali odsutan i stoga ličan, i Pazarac kome se rođeni grad čini tuđim; ovde je jednostavan čovek koji žudi za detinjstvom i kućama pod ćeremidom, pronicljivom publikom, Sandžaklija svestan svog cilja, koji razmišlja: stavi grumen čaršije u srce, smisli budućnost, načini prvi poduhvat, pobedi – zadobij poverenje Novog Pazara ili se ništa do sad osvojeno neće računati.
Detinjstvo pored Raške
– Bilo je to od onih lete koje je mirisalo na ćahije, somune, pitice… Pazarske reke su bile mesto gde smo provodili svaki dan. Tu su sva deca iz komšiluka… mi smo bili kao braća – seća se Ihmija Bihorac Bato – Valentino.
Slinčuge pa niz Paričko brdo
Odgovor je bio na mestu. Stiže mu haber od obale Raške da postoji samo život. Kud god korakneš, Jeni Pazar ti nestaje pod zemljom. Ne, ne želi da gleda sokake, iz straha da će primetiti izbetonirane ploče, višespratnice, stare dućandžije – onakve kakve ih je poznavao; iz brige da na toj pozornici neće videti tabadžiju – zanatlija koji je “omekšavao” vunu, abadžiju (a) – krojač, kovače – za kovački zanat je pre svega bila potrebna fizička snaga te samim tim kovač nije mogao biti svako, jorgandžija – se bavio izradom pokrivača punenjih vunom, perjem… – Pravili smo slinčuge kod ovih naših kovača. Bilo je to nešto jeftino da se naprave te slinčuge. Nama je najinteresantnije kako su ti kovači pravili slinčuge, kako su u ovom gvožđe žarilo – seća se Ihmija Bihorac.
Pazara nigde nije bilo
Zagledao se u Rašku kao da se nežno osmehnuo, da bi zatim skliznuo na Tepe i Paričko brdo. Bato je prisustvovao i odrastao uz staro jezgro našeg grada; na leto je bio tu, u malenoj avliji, da vidi kako cvetaju lipe… kao i mnogo toga u životu, iznenađujuće nestvarnim. U njemu su u isto vreme tinjali i vir i „fir“, nedokučivi osećaji kao i boja Raške i Jošanice. Grabi uspomenu i čita je u sebi, posmatra svoj grad, upija reči. -Pa svi smo bili patrijahalno vaspitani ovde u Novom Pazaru, bilo koje nacionalnosti da se radi. Poštovali smo starije i roditelje. Međutim, svi mi klinci iz ove naše čaršije, posebno iz ovoga mesta Luga, mi smo želeli da se na neki način istaknemo u sportu, međutim uslova za sport nismo imali – kaže zanimljivi Valentino Bihorac.
Moj Lug
Sandžak je prva oblast koju Valentino najbolje poznaje a koja ćuti u tišini. Mada je ovo retkost, jer je Bato ponovo u pazarskom životu, makar i tako izdaleka. Iako ne želi da zaboravi, još uvek oseća bliskost sa svojom čaršijom, njeno prisustvo: njegova ruka je načinila te duboke tragove u mastilu i njegovo srce je dodirivalo i osećalo tu zimu na Tepetu. Iz nje izbija tplina: što je uspomena koja ga uveseljava… -Detinjstvo dečaka ovde, pored Raške, kao što rekoh, bezbrižno, srećno, neretko… Leti Raška, zimi skijanje. Ja sam znao često puta samo u običnu trenerku da odem na Tepe i ceo dan da provedem u snegu – seća se neverovatni Bihorac.
Najmanje je očekivao da će ga vesti o sadašnjem vremenu usrećiti; rastrzan između ljubavi prema Novom Pazaru, čežnja za mladošću – žal iz mladosti, jedna neostvarena ljubav iz čaršije… Prepreke će nesumnjivo otpočeti, ali je za sad zadovoljan što je na obali Raške…
Binasa Malićević
