Omer iz Pazara – novi glas Partizana: Živi svoj san

Svi posetioci utakmica KK Partizan vrlo dobro znaju da spiker ekipu zove “naš šampion”. Ta fraza je izum legendarnog Nebojše Bogojevića Čarlija.

Svestrani čovek i muzičar bio je skoro pune dve decenije “glas Partizana” na košarkaškim utakmicama, glas koji svi vrlo dobro poznaju i koga povezuju sa utakmicama crno-belih. Na žalost, Čarli je preminuo posle duge i teške bolesti.

Tu prazninu nikako nije bilo lako popuniti. U prvoj sezoni bez Čarlija, spiker je bio TV novinar Veljko Dragosavljević, da bi početkom ove sezone mikrofon preuzeo 28-godišnji Omer Zaimović, Novopazarac koji je strastveni (blago je reći) navijač Partizana.

Počeo je još u predsezoni, bio je tu na svim utakmicama i na kraju je “osvojio” titulu u AdmiralBet ABA ligi. Gledao je utakmice sa najboljeg mesta u hali, za to bio plaćen i na kraju je “podigao pehar”, i sve tu prvoj sezoni kao “glas Partizana”. Kako se Omer oseća dan posle velike pobede?

– Kad čujem to “glas Partizana”… Znaš, to baš lepo zvuči. Kao, glas Partizana – kaže Zaimović za 24sedam sa neskrivenim ponosom u glasu, ali mu je na licu očigledna fascinacija, kao da ne može da veruje da se sve to dešava.

I jedna važna stvar odmah na početku: Sigurno će biti neko ko će pomisliti “Šta ovaj umišlja da je?” ili “Ko gura ovog?” ili slično. E, takvi treba da znaju da je Omer pre svega jedan vrlo lepo vaspitan mladić. I kada dođe neko ko po godinama može otac da mu bude, kao što je autor ovih redova, i kaže mu u lice “Hajde, nema ‘neću'” i “Stvarno me ne zanima šta je tebi prijatno, a šta nije, sutra da si se nacrtao kod mene u redakciji”, Omerovo kućno vaspitanje mu ne dozvoljava bilo šta drugo nego da posluša.

A kako je sve počelo i otkud on na mestu spikera?

– Pazi, mi imamo tu sreću da pratimo i fudbalski i košarkaški klub, i da oba ta kluba imaju ljude koji su spikeri na stadionu i u hali decenijama. Ljuba Perić je 40 i nešto godina na stadionu. Čarli je bio oko 18. I nekako ti vežeš te stvari, te ljude, te glasove za utakmicu, za taj događaj i to. I sama pomisao na to… Sad, na primer, da kad neko čuje moj glas, da njemu to bude asocijacija na tu utakmicu… To je nešto neverovatno – priča emotivno Omer.

Prva sezona i odmah titula?

– A što se tiče te osvojene AdmiralBet ABA lige… To je neki znak. Pazi, ja tu ne bih dirao ništa.

Ti si iz Novog Pazara. Kada si prvi put došao na stadion? A u halu?

– Prvi put sam došao na stadion Partizana 2010. godine. A u halu 2015. godine.

Dakle ti u suštini ne znaš utakmice KK Partizan bez Čarlijevog glasa?

– Ne. Apsolutno ne. Kažem ti, meni je to bila prva asocijacija na tu utakmicu. Njegov glas, njegove najave, to mi je bilo stvarno bitno.

Te 2015. si počeo da gledaš Partizan u hali, ali to nije bilo prvi put?

– Tako je. Gledao sam Partizan uživo u Istanbulu protiv Fenerbahčea. Živeo sam u Istanbulu četiri godine, tamo sam išao u srednju školu. Bila je ta utakmica u Evroligi, Fenerbahče – Partizan, koju smo pobedili i to nam je pomoglo da prođemo dalje u Top 16. I gledao sam poslednju utakmicu Partizana u Evroligi pre ovog sada, protiv Galatasaraja u hali Abdi Ipekči, što mi je bilo posebno jer smo tu osvojili Evroligu ’92. Ta hala danas više ne postoji, srušena je, postoji nova… Tako da sam u Partizanovoj hali u Beogradu bio prvi put 2015. godine. To je bila moja prva utakmica u Beogradu. Imao sam ih pre toga u inostranstvu, ali u Beogradu mi je bila ta. Tada smo izgubili trojkom sa pola terena (od Krke), dao je onaj ćelavi, ne sećam se kako se zove (Mirko Mulalić). Kakav početak, a?

To je bio najgori period za Partizan u novijem periodu, ono doba kada je klub bio na ivici, kada su otišli Vujošević i Danilović…

– Da, da… Bio je Pera Božić, pa je došao Džikić. Meni je to vreme sa Džikićem baš ostalo u lepom sećanju. Ta ekipa nije imala ni budžet, ništa, ali je ostavila jak utisak. Bio je Hečer, bio je i Luković, to je bila gotivna ekipa koja se stvarno borila. Ušli su u plej-of i u nekom ludom momentu nadali smo se da možemo i do titule, ali nažalost nije bilo tako.

Foto: Lucija Begenišić/24sedam

Kako to da Pazarac navija za Partizan

I to te je izgradilo i kao karakter i kao navijača. Ali čekaj, kako to iz Pazara, a Partizan? Kako si zaobišao klub Novi Pazar?

– Pazi, nisam ja zaobišao klub Novi Pazar. To je porodična tradicija, kako se kaže. Meni su i deda i otac strastveni navijači Novog Pazara. Ja taj klub volim, kad god sam kod kuće idem na utakmice. To je meni normalno. Ali, još kao mali sam zavoleo Partizan. Bukvalno, ne znam kako, čak i pre osnovne škole. Da li zbog boja, crno-belo, da li zbog čega, ne znam, ali se sećam da imam u glavi ono od komentatora “‘ajmo Milivoje, ‘ajmo Milivoje “, to mi je ostalo. To je bilo 2003, ja nisam imao ni sedam godina. Imali smo jednog komšiju u zgradi, radio je majice. Za neki rođendan mi je poklonio majicu sa grbom Partizana i natpisom “mnogo smo jaki”. To mi je bila prva navijačka majica.

A kako si došao u poziciju da budeš spiker? Vi ste pokrenuli onaj navijački magazin Reflektor, je l’ tako, i tada si se sa tribine spustio pored terena?

– Da, pre nekoliko godina smo osnovali Reflektor magazin. Nas šestorica: Dušan, Miloš, Martin, Luka, Danilo… bilo je tu još drugara koji su učestvovali u kreiranju sajta. Ideja je bila da napravimo portal koji će se baviti svim sekcijama Partizana, ne samo fudbalom i košarkom, nego i vaterpolom, rukometom… I tako se rodila ta ideja naziva “Reflektor”, zbog reflektora na stadionu u Humskoj 1. Koji su nekako posebni, imaju ton, čar. Mislim, to je teško objasniti povezanost sa reflektorom, ali dobro, ha, ha, ha. Preko Reflektora sam krenuo na utakmice Partizana, pre toga sam bio na tribini. Onda sam prešao dole u pres, išao na konferencije za medije, imao sam i neke angažmane, upoznao sam ljude u klubu, novinare, ali pre svega portparola Ivana Ivkovića “Ivču”. I tako sam došao u tu poziciju.

Kako je uopšte došao do spikerske pozicije

Sad, da me ne shvatiš pogrešno, ja sve vas iz Reflektora koje sam upoznao ste teški… Vrlo predani navijači Partizana, da se tako izrazim, svi odreda. A znam i da je Ivković takođe “bolestan”, ali je uvek vrlo profesionalan. Može li se reći da je on prepoznao vašu, da kažemo, strast, pa joj je dao notu profesionalizma, osobine po kojoj ga svi znaju?

– Apsolutno. Ivča nam je dao to poverenje od starta i trudimo se da ga opravdamo. Ali postojao je konkretan događaj koji je doveo do toga da ja postanem spiker. Prošle sezone spiker je bio Veljko, koji je sada u Megi. Posle neke utakmice u Evroligi sam ga sreo u hodniku, pozdravili se, i ja mu u šali kažem: “Brate, uzeli su tebe za spikera, pored mene živog, imam bolji glas od tebe i sve to.” Stvarno iz šale, nisam ni razmišljao da je to realna opcija, samo smo se zezali. I u tom trenutku nailazi Ivča. I njemu isto kažem: “Spiker? Uzeli ste njega pre mene?” I on samo odmahne rukom. I zaboravim ja na to skroz. Dok nije došlo leto, Veljko pređe u Megu, tamo postane portparol, i meni negde u julu 2024. stigne poruka od Ivana: “Jesi se ti hvalio da možeš da budeš spiker?” I ja u šoku. Nisam uopšte razmišljao o tome kao o opciji. Kažem mu: “Jesam, hvalio sam se sam se.” On kaže: “Dobro, kad dođe vreme, probaćemo te.”

I? Kako je bilo kada si počinjao?

– I dođe turnir na Sajmu. Ja prvi put stanem za mikrofon. Koliko god da mi je to okruženje poznato, opet, kad treba da staneš i da te svi čuju, da najaviš ekipu, da nešto pročitaš – nije svejedno. Prva utakmica je bila protiv AEK-a. Posle te utakmice sam se skroz opustio. Onda sam imao par utakmica AdmiralBet ABA lige u Areni, to mi je bilo laganije nego Evroliga. I onda prva utakmica u Evroligi, pred 20.000 ljudi… tu ti se oduzmu i ruke i noge, ostane ti samo glas. I to je prošlo. I evo sad, gotova sezona.

Photo: 24sedam

Tokom predstavljanja igrača kažeš “naš šampion Partizan“. To je Čarlijeva fraza, nije standard. Je l’ si razmišljao o tome ili si automatski prešao na to?

– Pa pazi, ja sam to slušao godinama, i prosto mi je prirodno da ide tako. I iz poštovanja prema Čarliju, naravno.

Kako ti lično doživljavaš to što gledaš utakmice sa najboljeg mesta?

– To je nešto što… Pazi, iskreno da ti kažem, niko dok odrasta kao dete ne razmišlja da postane spiker na utakmicama. Mislim, to sigurno nije nikome san. Ja nisam sanjao da budem spiker. Svi žele da budu košarkaši, fudbaleri, da budu glavni akteri tu. Ali, kad već nemam taj talent u rukama i nogama, i ovo je dobro i baš sam srećan što sam tu i nadam se da ću ostati još tu dosta dugo.

Ono što sam ja primetio da je specifično u Partizanovim klubovima, jeste da neka porodična atmosfera. Ne sad da su svi bliski, ali se prihvataju i poštuju, svako sa svojih pozicija, uključujući i navijače. Kakav si ti utisak stekao kada si se malo približio klubu?

– To je tačno, postoji ta neverovatna porodična atmosfera. Naravno svako ima neke svoje zadatke, ali svi, ono, rade zajedno, svi se pomažu, atmosfera je stvarno pozitivna, korektna… Mene su odmah prihvatili i jako je, ne znam kako će ovo da zvuči, ali tako je, ali jako je bitno kada je tu neko kao navijač Partizana i zna svoj posao i ljudi vide da je to stvarno tako. Tu se onda lako se i sporazumeš s ljudima i razumeš i sve. Tako da je istina – kako deluje spolja, tako je i unutra, iako ja nisam baš deo kluba, ali tu sam. Ljudi rade svoj posao, ali svi pomažu jedni drugima. Atmosfera je pozitivna, korektna. Odmah su me prihvatili. Kada si navijač Partizana, ljudi prepoznaju to. Lako se uklopiš.

Dok se sprema za novu sezonu, Omer zna da će opet biti tu, za mikrofonom, da najavi “naš šampion Partizan” – i da će u tom trenutku, makar na kratko, Čarlijev glas odjekivati kroz halu zajedno sa njegovim…

Izvor: 24sedam.rs

Photo: 24sedam/Goran Sivački