Sandžak, Novi Pazar, Crnoča… Damir Nurković: Završio sam kriminalistiku, put me odveo u građevinu, ali me zavičaj zadržao

Sandžak, Novi Pazar, Crnoča: Visočije, u selu, majstor Damir Nurković iz Crnoče, sa teškim čekićem u ruci, zida kuću porodici Emrović. Ugrejalo septembarsko sunce.

Tek negde, iz daljine, dopire hladan povetarac sa izvora reke Raške. Završio je kriminalistiku, sa željom da jednog dana radi u struci za koju se školovao. Međutim, život je imao drugačiji plan. Posla u njegovoj struci nije bilo, pa je Sandžaklija odlučio da ostane u svom kraju i da se bavi građevinom.

Niču nove kuće u Crnoči

Profesionalac se iznenadio što tako ozbiljna televizijska ekipa ide peške, ali nas primi u avliju i krenu ka nama. Ponekad, ako se majstor dokazao i ukoliko je pouzdan, takvom insanu se neograničeno veruje.

Retko, ali se dešava.

I ako bi pomenutu odluku možda neko gledao kao odustajanje od školovanja i velikih gradskih planova, Damir na to ne gleda tako. On se ne stidi svog posla niti se kaje što je ostao u Sandžaku. Naprotiv, ponosan je na ono što radi i na svoj život.

Emrovići nisu zaboravili rodni kraj

Duboko u srcu je osećao ljubav prema Crnoči, kao živu ranu, ali je pritom osetio da mu ta sudbina nije određena da po njoj kopa, već da ona treba da se pretvori u sandžačku mladost i da zrači kao Gazi Isa-begov hamam.

Vredan je, radan i pošten momak. Ne čeka da mu nešto padne s neba, već uzima alat u ruke i svojim umećem zarađuje za život.

Građevina nije lak posao, ali gospodin je navikao na trud, odgovornost i rad. Za Nurkovića je najvažnije da pošteno zaradi svoj dinar i da zna da je do njega došao svojim rukama.

Sandžaklija koji voli svoj posao

Navedena priča pokazuje da diploma nije jedino merilo uspeha. Domaćin je završio kriminalistiku, ali ga okolnosti nisu sprečile da ostane uljudan, nasmejan i svoj.

– Odabrao si težak zanat – izusti reporter. Mora da je sjajno provoditi dane kraj ove oaze i hodati po njoj. – Ne kajem se zbog Crnoče. Ovde se živi od poštenog rada. I tako sam ostao na kućnom pragu. Nigde nije lepše nego u rodnoj mahali. Sandžaklije ne odustaju od vlastiite dedovine – kazuje vredni Damir Nurković.

Uljudan i dobar mladić

Možda jednog dana dobije priliku da radi u struci za koju se školovao. A možda će i dalje ostati u građevini. Damir Nurković je dokaz da se i u sultanatu može živeti sjajno, dostojanstveno i sa ponosom. Nije otišao daleko od svog rodnog kraja, ali je ostao blizu onoga što mu je najvažnije – svom Sandžaku, srčanim Sandžaklijama, i skromnom životu.

Ubrzo je naslutio ovaj nežni, stidljivi dodir Sandžaka i uselio se na levu obalu Raške. Zastade pozdravi Bajrama beše tek stigao sa pazarske žade.

I panoramski pogled na Crnoču – srdačno lice, na sitne i osmehom ispunjene bore, vedre oči, i sam se nasmešio. U tom ugleda jabuke kraj sebe, uze ih i pruži jednu snimatelju, a drugu razgovorljivom Bajramu.

Džamija kao sultanija u Crnoči

Sandžačko selo danas ćuti više nego što govori. Sada mladi odlaze. Traže posao, egzistenciju i bolju budućnost. Ne odlaze zato što ne vole svoje carstvo, već zato što često nemaju od čega da žive.

Ostaju prazne kuće, zarasle njive i uspomene na neka druga vremena.

– Krasno je, novinarko, baš kao što kažeš. Nisu li svaki život i poneki posao zgodni? – Izgleda je tako. Ali zavidim ti na tome. – Oh, vi biste ubrzo izgubili volju na takavu svakodnevicu i realnost. Nije to za ozbiljne lutajuće reportere – kazuje skromni sandžački mladić.

Oj Sandžaku, ponosan mi budi

Ipak, ostaju Sandžaklije koji ne žele da se odreknu rodne grude. Oni možda nemaju velike plate, skupe automobile i život kakav se prikazuje na televiziji, ali imaju nešto što se ne može kupiti – taj mir, kućni prag i osećaj da pripadaju zemlji na kojoj su rođeni.

Probudivši se iz ovog sna, osetio je da ga obuzima duboka sreća. Učinilo mu se da očekuje silan život Sandžaka, pristojan i dragocen; u rukama mu je ostala diploma Kriminalističkog fakulteta, što bi na neki način deluje neprocenjivo ili vredno poput Stare čaršije. Voleo bi da mladi u Sandžaku krenu njegovim stopama i nastave da se školuju, obrazuju, izgrađuju…

Hajem da učim, istražujem, saznajem…

Možda je sandžačko kraljevstvo tiše nego nekada, ali još nije izgubilo dušu. Dok god postoji aga koji ostaje, čuva svoje ognjište i kaže: “Ovo je moje”, ima nade da će se život jednog dana ponovo vratiti tamo gde je nekada bio.

Ostao je sa porodicom i fakultetskom diplomom. Ali, to je bio samo početak, treptaj života. Damir se prislonio u gnezdo hrastovog drveta, položio srce na koren Crnoče i utonuo u duboko stvaranje.

– Dobar žoivot pokazuje da nikad nije kasno da nastavimo porodičnu tradiciju. Volim ovo što radim. Završio sam kriminalistiku, sada sam građevinac u svom selu. Stvaram i ne žalim se – objašnjava fenomenalni Damir Nurković iz Crnoče.

Damir je primer drugima

Jednoga od tih dana, kada su brojni Sandžaklije odlazili u tuđinu, krenuo je i Damir, nekad njabolji među građevinskim majstorima.

Odavno se on povukao iz sveta pečalbe, i poklonivši svoj život rodnom kraju, našao je rešenje u građevini, pripada krugu zlatnih mladića i dolazi iz poštene porodice.

Jer iza svake stare kuće postoji beseda. Iza svake njive stoji nečija muka. Među njima ima mladih koji su završili škole i fakultete, a ipak ostali kod kuće i prihvatili svaki pošten posao koji im se pružio.

Binasa Malićević