Sandžak – Novi Pazar – Gornje Goševo: Kipti ljubav sa svih strana! Ovako Esad čuva dedovinu – Bravo za unuka

Sandžak – Novi Pazar – Gornje Goševo: Priroda silno viknu i zaćuta. Selom opet upravlja život. Snimatelj pogleda na sat. Skoro će podne. Posle nekoliko leta, udarana vetrom i kišom, razarana od strane nepogoda, dobro miruje na svojim temeljima. Orginalna kuća Ujkanovića.

Moja dedovina

Sa proplanka, kraljevstvo, gore u izmaglici, nazire se ogromno sandžačko plavetnilo. Negde u daljini, na mestu gde se susreću Donje i Gornje Goševo, krije se osmanska palača. Kao da se sporo vuče neka neobična prošlost, koja je, opet, i sastavni deo likovnog pejzaža u ove pozne jesenje dane. Dobri domaćini podložili vatru. Više se greju na dunjaluku nego plamenu.

Dobro je, vele Pazarci, što se jesen produžila. Imaju još posla u avliji, a i godina je bila sušna i tanka. Ko ne zna za domaćinske mape i gostoprimstvo možda bi pomislio da tu nije bilo života. A, jeste! Još kako. Uvek su me ti minderi, ta unikatna naselja, podsećala na Osmanlije.

Poštovanje, požljivost prema drugima

Dođeš tu preko leta, pokupiš detinjstvo i mladost i – nazad u Novi Pazar, pre dugih sibirskih zima. San unuka Esada Koničanina bio je obnoviti staru dedovinu – bijačinu kuću. Sada je on blizu stvarnosti. Već odavno ovde se navraća i živi. U svoj zavičaj, gde su odrasli, na svoje ognjište, gde im je mesto. – Volja je jedina nada za povratak – pričaju meštani Gornjeg Goševa. – Pogledajte široko, u selo. Vidite li one zelene, sive i crvene krovove? To su  nove kuće – kazuje izvanredni Koničanin.

Ima nade za druge bošnjačke naslednike. Mesto u Sandžaku čekaju mladi iz Nemačke, Švajcarske, Austrije, Amerike, Australije… Ovo je, izgleda, najbolja, stara porodična kuća u kojoj je sestrić sa dajdžama sačuvao ognjište. – Majka zadovoljna, kuća u kojoj je odrasla, živela sa roditeljima, braćom, sestrama…  Daidže su mi stvarno puno pomogle, uključujući i novčano – oglasi se Esad.

Priča o jednoj Igbali

Gledam Eminu i mislim kako se osećala kada je u ovoj alaturki – bošnjačkoj sobi, a i u mnogim drugim, primala musafire kao ćerka Halila i Igbale Ujkanović, ili, ponosna naslednica. – Kažem vam, srećna sam! Kakvih je sve tu bilo radosti. I sandžačkih jela. Od čorbe do ošafa. Agar musafiri. Moja majka sve što je u životu želela ostalo je u ovoj kući. Bila su to divna vremena naše mladosti –svedoči fantastična Emina Ujkanović Koničanin.

Sećaš li se toga, sine? – Sećam se i nekih kasnijih vremena i posedaka. Nekad je ove proplanke i mnoge druge domove ispunjavala pesma i žagor dece. Kuće na planini tonu sada u snežne beline i vejavicu.

Binasa Malićević