Sandžak, Novi Pazar, Kruševo: U mojoj duši je bilo nešto drugo; moje srce je tražilo nešto najvrednije i najdragocenije. Tako sam, dok sam još bila srednjoškolka, počela da se bunim… Otkrila sam ono što volim da radim, i … Pod okriljem Sandžaka, u Kruševu, ima jedan Arif, otac da ga takvog nema u celoj državi.

Naš svakodnevni heroj

Ostao je sam sa desetoro dece, kad je život odlučio da mu uzme ono najdraže i ostavi ga pred iskušenjem kakvo retko ko može da iznese.

Vreme ovde sporije hoda

Dedo je naučio mnogo od života, zaključio je da ide brojnim raskrsnicama koje su ga odvajale od njegovih najmilijih.

Svako jutro je počinjalo pre sunca.

Dok je rosa još bila na travi, on je već ložio vatru, spremao doručak i budio decu imenom i osmehom. Najstariji su pomagali mlađima, jer ih je babo učio da porodica nije broj, već ruka koja se pruža kad zatreba.

Gde ognjište još gori

Nije imao mnogo – zemlja, stara kuća, par volova i neumorna volja – ali je znao da je mudrost najplodnija njiva. Shvatio je da putuje ovim drugim vetrovima, hiljadu puta napuštajući svoje porodično gnezdo, boravio je satima i danima na beogradskim i evropskim cestama.

Arif je ljudska gromada

Veliki deo života  proveo je obavljajući različite građevinske poslove. Od toga je izdržavao mnogobrojnu familiju. Sjajno se brinuo o vlastitoj čeljadi. Radio je sve: obrađivao imanje, popravljao krov, šio dugmad, učio mališane prvim slovima i poslednjim lekcijama o ljudskosti.

Uveče bi, umoran od kostiju, sedeo na pragu i slušao kako se smeh meša sa cvrkutom zrikavaca.

Tada je znao da je, uprkos težini dana, pobedio.

Boje koje dodiruju dušu

Ali, kako god su ga daljine odvajale od njegovih najmilijih, na kraju puta se naš gost uvek vraćao u rodnu grudu. Pokraj nje je živeo mirnije, temeljnije, idući istim koracima, prilagoditi se sledećim događajima. U Kruševu su ga znali kao tihog čoveka čije reči nisu bile glasne, ali su dela odjekivala. Naslednici su rasli uz njegov primer – da se ne odustaje, da se hleb deli, da se istina govori i da se dom gradi strpljenjem.

Život kao roman

Danas, kad se priča o tom ocu prenosi s kolena na koleno, ne govori se o prošlosti ni o muci, već o čudu koje se zove odgovornost. Jer u Kruševu je jedan insan pokazao da je moguće sam podići desetoro dece – ako se srce ne umori pre ruku. Retko su Sandžak i Kruševo razgovarali o nečem što je bilo van porodične tradicije i ognjišta.

Kuća porodice Hajdinović

I kad je kiša padala danima, u njegovoj kući nikada nije bilo hladnoće u duši. A on je ostao simbol tihe hrabrosti, Sandžaklija koji je dokazao da jedan roditelj može biti ceo dunjalik. – O, dedo Arife! – Ko to zove? Upita adžo i pogleda onamo. – Smail, bogami! – objasni žitelj Čašić Dolca i Novog Pazara. – A eno i nekih ljudi s efendijom! – dodade – Smail Mehmedović.

Arif izađe tamo do vratnice. Svi se ućutasmo da čujemo šta će biti.

– Što zoveš, more, što? – Doveo sam ti novinare – kaza efendija Arifu.  Hajdemo, ljudi! – poručuje  Sandžaklija. – Ostario sam, reporteri. I nema tu šta više da se kaže. Žena mi je poodavno preselila.

Prošle su tri decenije od našeg poslednjeg viđenja. Imala je samo 44 godine. Ostao sam sa desetoro dece. Bilo je mnogo teško. Neke uspomene nikad se ne prebole – ističe sandžački babo.

“Još je nisam preboleo”

Reportaža koja zagreva dušu. Njegov pogled se zamuti i on sklopi oči. Adžo je već dugo živeo životom Sandžaka, životom tuge, a da ipak nije istinski učestvovao u njemu. Kada su đaci odrasli, nosili su selo Kruševo u sebi gde god da su pošli. Otac je verovao da će se svaka žrtva jednom pretvoriti u snagu njihove budućnosti.

On zastade malo, pa nastavi: – Imam 75 godina, desetoro dece, 26 unučadi… Potomci su mi mnogo dobri. Zajedno smo prevazišli sve probleme i nastavljamo ka sreći. Stekao sam zdravu porodicu – naglašava izvanredni Arif Hajdinović iz Kruševa.

Kruševo između brda i vremena

Televizijska ekipa brže odmače naniže u selo. U planinskoj zabiti, dedo nije znao koliko mu je u međuvremenu narasla slava. I suviše je zauzet bio planiranjem kako da učvrsti svoje običaje i široku bošnjačku sofru. Nikada niko nije sagledao tako jasno – sudbinu, nikada niko nije to izložio kao 75-godišnji dedo Arif sa planinskih obronaka.

Zavičaj kao temelj opstanka

Kruševo je naseljeno mesto grada Novog Pazara u Sandžaku. Prema popisu iz 2002. bilo je 486 stanovnika (prema registru iz 1991. bilo je 668 žitelja).

U selu ima 89 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5, 46. Ovaj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema evidenciji iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju meštana. 

Binasa Malićević