Novi Pazar- Golija: Podgolijska sela mirišu na tugu, samoću i čežnju za najmilijima koji su otišli u svet za boljim životom. Omladina je skoro napustila ove krajeve, jer oni neće da se muče kao njihovi roditelji, žele lepši život, bez mnogo rada i znoja. U Doinoviću su ostali oni koji nisu mogli sa decom u gradove širom Srbije. A i kako bi kad se tamo po ceo dan sedi u kući ili stanu. To bi bio pravi zatvor. Sestre Filimonović rešile su da obnove dedino i očevo imanje.  Žele da promene sliku sela na Goliji. – Nas dve sve zajedno radimo. Ovo je naša dedovina. Bavimo se poljoprivredom, tačnije stočarstvom, ali radimo puno toga na nekoliko hektara zemlje. Imamo i svu potrebnu savremenu mehanizaciju –  objašnjava neobična Miloranka Filimonović.

Sve imaš nisi srećan

– Žena sam iz vremena kad je početak života bio na pašnjacima, livadama, na reci… Svaki put kada sam nastupla tamo, silazila sam u detinjstvo, družila se, radovala se, pevala sa drugarima. Bilo je prelepo, pesma se čula na svakom  brdu i proplanku, naši ljudi su dobri i dragi, nedostaje mi sve to. Interes nam je da omladina ostane u svojim sredinama – poručuje zanimljiva Milica.  Bilo je teških situacija u njihovim životima, ali nikada nisu želele da zamaraju druge svojim problemima, pa danas je svako zabrinut. Kada im je najteže popiju po jednu šljivovicu i iz dubine svoje duše zapevaju pesmu koja razgali dušu. Gledaju da svaki svoj dan ulepšaju prijatnom pričom sa komšijama, uz kahvu, slatko a najčešće ljutu. Žele da ih nagovore da se u životu treba boriti, prkositi problemima.

Put do kuće

–Sad treba da dokažemo da je put važan za napredak ovog kraja, za povratak u sela. Ovde se teško živi, bez auta nikako, jer nemamo  prevoza do grada. Došla sam da pomognem sestri i da je vidim.Godinama živim u Pančevu, ja sam se tamo udala, ali dedovina i očevina ne mogu da ostanu  puste. Ustajemo rano i ništa nam nije teško. Obrađujemo njive, imamo nekoliko hektara zemlje, a koristimo skoro sve. Na imanju gajimo ovce i krave. Od početka nam je cilj da kvalitetno uzgajamo ovce i krave, da imamo tržište… Ima osoba koje imaju volju, to smo ja i moja setra – objašnjava vredna Milica Filimonović.

Mladi da ostanu

Ovdašnje starine kojima su deca otišla, ne želeći da nastave porodičnu tradiciju, da ostanu na kućnom pragu…  Za ljude podgolijskih sela je  to najteži životni udarac kada se ugasi ognjište. – Ovaj današnj narod se čudno ponaša, niko nikoga ne poštuje, čak ni deca svoje roditelje. U naše vreme znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. U našoj kući, dok smo mi bile mlade, za sve se pitao otac, on je bio glava kuće, bez njega nismo smeli ništa da uradimo a da njega ne obavestimo – saopštava neverovatna Miloranka zvana Roki.

Sakrile se pod Goliju

Na Goliji oazi tišine, i samoće na sve načine traže lek da olakšaju svojoj duši  uz svoje stado. –Pogledajte gde živimo sakrilie smo se pod Goliju, odavde se vidi samo nebo. Mi smo navikle da nam je štala puna stoke a pašnjaci da se bele od ovaca, ali toga, sa setom u glasu više nema – kaže Miloranka. Znam da im je teško, da su došle da obrađuju očevinu, da imaju neki razlog i nešto što im treba u životu. Žele da ostanu ovde, na svom porodičnom pragu. – Golija je naš dom. Možda jednog dana kad shvatite da grad više nije mesto u kom se dobro osećate ili da živite duže nego što ste planirali ili možda kad vas zdravlje ostavi, vi verovatno odete u zasluženu penziju. U selu je spas.  Ne mogu više da pričam, jer mi kroz glavu prolaze dani kad smo bile deca, zdrava, srećna, bezbrižna… svaka livada bila je naše igralište.

Sestre – karaljice

Nije bilo potrebno da ih ubeđujem da učestvuju u ovoj priči jer su od samog početka bile uključene u zajednički razgovor. Njihov doprinos ovoj reportaži se ne svodi samo na golijska sela – već kako pomoći mladima da ostanu na selu? One su, između ostalog, ovde bile jedne od najvažnijih saradnica na scenariu. I nadam se da će tako biti u buduće. Ali noćas, dok se oluja valjala preko bregova na jugozapadu, slabo su osećale to prisustvo. Znamo da je to čisto seljački – srčano, i to je zlatna istina. – Mislim da smo trebale  bolje da pričamo. Znaš, godine provedene u gradu uzimaju svoj danak – poručuje Milica.

Bilo je tako lako i prijatno razgovarati sa Milorankom i Milicom. Nsmo mogli da zamislimo ništa lakše od toga. No nije slučajno što se vratile iz grada u selo. Pitanje je bilo na mestu. – Ne bih ništa promenila, od početka života do danas mislim da su to trenuci koje sam preživela sa razlogom i svojim godinama. Volim svoje malo selo. Volim živeti u njemu. A kao što vidite, ovde je čist vazduh, lepo, dođeš ovamo nadišeš se čistog vazduha. Volim da spremam zimnicu. Nije mi teško, radim to celog života. Još više volim da pletem vunene čarape, prsluke, džepere – kazuje simpatična Milica Filmonović.

Binasa Malićević