Rugovac: Kad zamirišu juftari

Novi Pazar  – Ulični novopazarski  prodavci su zaslužili da se o njima piše i priča. Retki su gradovi u Sandžaku koji su za vreme Ramazana potpuno drugačiji, zadivljujući… Koje ovih dana prošao kroz našu čaršiju, mogao je da oseti miris juftara. Ako se za nekog može reći da je zaljubljenik u rodni grad, koji sve više osvaja svet, onda ta priča odgovara Rifatu Rugovcu. – Da li vas prekidam u nečemu? – Ne, nimalo… Ovo mesto nagomilava sandžačku dobrotu, samim tim i humanost. Zanimljivo. –Uvek raspoložni za druženje? – Tako je suđeno. Volim da razgovaram sa svojim zemljacima. Opet drag osmeh.

– Bitna je priča, njen sadržaj? U bistrim očima mog sagovornika ogleda se dostojanstvo, čestitost, poštenje… – Ništa mi nije teško. Naravno, nisam mogao da po ceo dan sedim u kući i raspravljam se sa ženom oko ničega – otkriva orginalni Rifat Rugovac…

Raspravljam se sa ženom oko ničega

Naš prijatelj se nekoliko puta nasmejao kada mu novinarka  spomenu ranu mladost. Odmah mu je bilo jasno da se nalazi u nekoj od “Naših priča”. Svetlost automobila bacala je nemirne senke na raznorazne prolaznike. Negde u daljini čula se pesma  Riza Hamidovića “Rodnom kraju, rodnom zavičaju”. Put do pazarskih ulica bio je veoma neobičan. Rifata su pozdravljali mnogobrojni ljudi. Neki su zaustavljali svoje automobile da mu s poštovanjem klimnu glavom. Bio je svestan da se u vazduhu nad Novim Pazarom oseća ljudska dobrota.

Njegovi stanovnici veruju da se legenda obestinila, ili da su bar na dobrom putu da se to dogodi. Stari sjaj Novog Pazara nalazi se među njima. Tako je odvajkada. Ovde će imati mnogo toga da se uradi, Rugovac je pomislio. Pazarci će se postarati da sve to obave. On će voditi računa o ovom posedu jer je i njegova budućnost usko povezana s čaršijom. – Radio sam u novopazrskom “Ukrasu”. Najbolje godine života. To su bile društvene firme. U Jugoslaviji se znao red. Narod raspoložan i veseo. Meni je dobro. Život je bio jednostavniji i mirniji na prostorima nekadašnje Jugoslavije  – sa setom u glasu zbori pazarski ulični prodavac.

Volim pazarske ulice

Trenutak kasnije Sandžaklija se opustio, ali je i dalje birao reči. Pazar je bio voljan da se pitanje satarih zanata ostavi po straini, maker na trenutak. Najgore je kad duša boli… Još jednom je prošlost zagrizla koricu hleba i prepustila se tom jezgru i zadovoljstvu Jeni Pazara…Bilo nam je prijatno i zanimljivo  da razgovaramo sa dobrim Rifatom. Priča iskreno, po naški, otvara svoju radničku dušu, na njegovom licu oslikava se dobrota… Svakako mu ovakvi detalji ne mogu naškoditi. Pazar je nežnim okom posmatrao ulice na kojima je sve vrvelo od posla. U dva masovna gvozdena kazana krčkala su se različita variva, punjena piletina, pečenje, begova čorba… vreme radosti i veselja. Sandžaklije su krenuli prema hotelima, a srce je pritiskala teška tuga usled prizora koji je bio pred njima… mladi odlaze u beli svet. Napuštaju rodni prag.

Mi smo dobar narod

-Šta mislite o kvalitetu kleke koju smo supruga i ja pažljivo pripremali? Ja sam došao na ideju da ima boju ćilibara koja se slaže sa njenim očima. – Nije znao šta ga navelo da odluči da ode u ulične prodavce. – Volim da se družim sa ljudima, koliko god to čudno zvučalo. Sve što radim, volim poslovati u društvu i ne razmišljam šta ostali misle… Od svakoga možemo nešto naučiti. Ja sam godinama na ulici, svašta čujem, a svašta uveličavaju. Životna škola. Ovde mi sati brzo prođu – otkriva naš prijatelj.

Ali iz negog nejasnog razloga, sokaci su utehu našli u senkama prostrane avlije na kojoj koračaju ruku pod ruku Stara i Tijesna čaršija. Bile su tako sigurne da će, kada se malo smire, Sandžak razumeti zašto su otišle da izbave “ćerčike” u Ćerčijskom sokaku.

Binasa Malićević

Priču smo otkucali 2o21. godine.