Majke Srebrenice neviđeni heroji današnjice

I dvadesetosma godišnjica od genocida potvrdila je da su Majke Srebrenice neviđeni heroji današnjice. One se i dalje bore za pravdu, negujući dobre međuljudske odnose, bez obzira na podele po bilo kom osnovu. Na Dan sećanja, njihova vrata su bila otvorena za sve dobronamerne i drage goste, među kojima su i predstavnici grada Novog Pazara.

11. jul je datum koji sam sebe objašnjava, bez obzira koliko ga neki ograničavali na ”srebrenička dešavanja”. Zeleni tabuti i beli nišani, kao večiti simbol vriska tišine, ne mogu se ograničiti rečima. 11 jul je Dan sećanja na genocid i civilizicijsku tragediju nesagledivih razmera, koja nikada i nikome ne sme biti ponovljena.

– Neka tuga postane nada,

– Neka oveta bude pravda,

– Neka majčina suza bude molitva,

– Da se nikome nikad ne ponovi Srebrenica

Tako u jednom delu glasi Srebrenička molitva, koja Majkama Srebrenice daje snagu da, uprkos svemu, ne izgube veru u dobro u ljudima.

I ovog 11. jula, nakon komemoracije i ukopa novopronađenih žrtava u svom centru, čijoj izgradnji je doprineo i Grad Novi Pazar, majke Sreberenice dočekuju drage im goste, a među najdražima i gradonačelnika Nihata Biševca.

”Majke Srebrenice dočekuju drage goste koji saosećaju s nama, s našom tugom i boli i dolaze svake godine u Potočare. Među najdražima su nam gosti iz Novog Pazara i Crne Gore. Oni su nam dogogodišnji prijatelji koji iskreno saosećaju s nama”, kaže majka Rukija Muharemović.

Majka Rukija sada živi u Americi. Svake godine na godišnjicu dođe u Potočare. Mirnija je, kaže, sada kada su njeni najmiliji pokopani, pa makar to bila i jedna njihova koščica.

”Potočari su sveto mesto. To mogu osetiti oni koji ovde dođu. Ja dođem svake godine iz Amerike. Morala sam da odem tamo, jer nisam imala od čega da živim. Bila sam mlada za penziju, a nisam mogla da se zaposlim. Ali, bilo gde da smo po svetu, vezani smo za svoju domovinu. Domovina je mesto u kojem smo se rodili i u kojem su pokopani naši najmiliji”, kaže makja Rukija.

Kultura sećanja nas vodi putem pravednika

542 majke su preselile, a da nisu dočekale da bude pronađena niti jedna kost njihovih najmilijih. Teško je i zamisliti kakav može biti život majke koja decenijama traga za ostacima mučki ubijenog deteta. Možemo samo zamisliti koliko je preteško! A kada nezamisliva bol i patnja ne uspeju ubiti ono ljudsko u ljudima, onda je to najveća pobeda! Onda je to poruka da zlo nad dobrim ne može imati primat i da u dobrome uvek nađemo pobednika.