Ono što radiš treba da haješ
Sandžak – Novi Pazar se prvi put pominje 1461, kada su Dubrovčani i u njemu i u starom Trgovištu imali svoje sudije. Nekoliko godina posle prvog imena, 1467. pominje se u Novom Pazaru turski kadija i subaša. Osnivač Novog Pazara je bio jedan od najslavnijih turskih vojskovođa, Gazi – Isa – beg – Ishaković. Kroz Novi Pazar su prolazili mnogobrojni putopisci, putnici – namernici, a neki su svoje pamćenje zabeležili…
Jeni Pazar je imao 1.110 dućana
Ponekad mi je žao što čuveni turski putopisac Evlija Čelebija nije duže ostao u Novom Pazaru , kad je, negde u 17. veku, boravio u ovoj varoši. Iz dva razloga. Jedan je što bi ostavio više podataka o Novom Pazaru, a drugi – bar bi tačno izbrojao koliko je video zanatskih radnji i dućana.
Samo ljubav – bilo koji zanat
Skoro svi stari zanati su nestali na prostoru Novog Pazara i ovo je jedini način da se izvuče Jeni Pazara, od zaborava, otrgne nešto za sadašnjost i budućnost. Emisije “Sandžački velikani”, “Naše priče” i “Naše selo – nastale su iz želje da se na još jedan važniji način dočara ova oblast prošlosti Novog Pazara. S čekićem uvek u ruci, spreman da zakuca ako nešto nije dobro, da zakači oštri đon na cipelu: Šabana ništa ne može iznenaditi, shvatili smo.
Životno iskustvo daleko vidi. – Tako nekako. Ovde sam naučio sve tajne obućarskog zanata. Voli ono što radiš. Kad voliš ono što radiš onda svaki deo tvog dana dobija novi smisao. Rođena sam davne 1935. godine. I jedva čekam da dođem u zanatsku radnju… živim čaršijsku umetnost. Ovde odmaram svoju dušu od ubrzanog života –kazuje čuveni pazarski obućar Šaban Kožar.
Ja sam čovek od meraka
Zanatska brvnara se nalazi u malom dvorištu ispred hotela “Vrbak”, mesto gde su pazarski boemi spajali dane i noći. U leto, rekao je, trebalo je da vidiš taj svet, ali sada su iskrene priče i važna pitanja koja Novi Pazar postavlja sebi, prenoseći nam svoje teške uspomene, ozbiljno pričajući o svojim bolovima i radostima… kao da iznova oseća sreću rodnog grada i lepotu življenja na pazrskoj kldrmi. Pogledavši u komadić prošlosti iznad avlije, Šaban je nežno kotrljao točak na šivaćoj mašini…
Moja čaršija, moji prijatelji, moje uspomene
Nestrpljivo je iščekivao nešto novo; u čaršiji nema njegovih starih – dobrih prijatelja… na pozornicu su trebali iskoračiti Jusuf Komatina, Hasan Kundaković… – Život je to… Samo onaj posao koji voliš, onda treba da ga usavršiš. Da ga radiš sa voljom, sa zadovoljstvom… E to je pravo. A sad je sve kompjuterski. Sad kompjuterski izvadiš sliku, vrlo brzo – kazuje izuzetni Kožar.
Kada je ujutru podigao ćepenke izloga, prijatelj ga je ugledao i pozvao na kahvu iz mangala, na šta je naš Šaban pristao… – Izvini . Znaš, godine provedene u zanatskom dućanu uzimaju svoj danak. Sem toga, ti… tebi mogu da pričam do sutra. – Recite mi sad. Da li se plašite šta će biti sa vašom čuvenom brvnarom. – Od same te reči duša me boli, ali to su tek reči, istinite i moćne… ne znam šta da ti kažem – sa setom u glasu uzvratio je obućar Šaban Kožar.
Ali juče, dok su dućandžije koračale preko kaljavih sokaka ka Tijesnoj čaršiji, snažno su osećali prisustvo Jeni Pazara i slobode. A za njom je došla još jedna: da je to uredu, da tako treba da bude, da je ovo sada Sandžak.
Reportažu smo zabeležili 2o14. godine.
Binasa Malićević
