Sandžak, Novi Pazar, Šavci, Veseli breg… Dževahira: Hteo je da me otera, jer godinu i po dana nisam imala dece! E sad mu ja sudim

Sandžak, Novi Pazar, Šavci, Veseli breg: Priča će biti ispričana apsolutno orginalno, zasnovana na izjavi Dževehire Salković.

Postoji mnogo podataka iz Dževahirinog života sa kojima šira javnost nije upoznata, a koja će biti prikazana na Radio-televiziji Novi Pazar. Dok se jutro budilo, a dim iz vatre lagano podizao iznad stare čerge, sedela je Romkinja čije su oči nosile i tugu i osmeh života.

Cigansku vatru žari

Nama je bilo najinteresantnije upravo ono što je iznosila iz svog teškog života.

Ona je te detalje krila od stvarnosti a upravo su oni suštinski za opis nežne duše koja je bila razumljiva. Od malena je naučila šta znači borba – put bez sigurnog krova, hladne noći, gladni dani i stalne selidbe. Život joj nije dao puno, ali joj nikada nije mogao uzeti ono najvažnije – dostojanstvo.

Lepša strana našeg sveta

Kada smo je sreli u našem gradu oduševili smo se, ona je od svoje sudbine i osećaja nasledila sve najbolje. Uz vatru je odrasla, uz pesmu je preživela. Kada bi noć pala, a plamen obasjao lica potomaka okupljenih oko čerge, taj glas bi se izdvojio iz šutnje.

Pevala je pesme pune bola, ali i nade. U pomenutom glasu osećala se cela melodija jednog naroda – tuga, ljubav, sloboda i ponos.

Uvek je nasmejana, kao Romi Čergari, ali nju duže znamo pa nam je draža.

Svaki dan kao roman

Iako je živela u siromaštvu, nikada nije dozvolila da joj srce postane oskudno. Bila je uvek raspoložna, nasmejana i spremna da sa svakim progovori koju lepu reč. Volela je dunjaluk, druženje i besede koje spajaju duše.

– „Lep smo par, pristojni, skromni. Vodimo jedan normalan i romski način života, zato i kupujemo namirnice koje su jeftinije“ – kazuje naše predivna Dževahira Salković sa Veselog brega.

Nikada je nećete videti da ispruženom rukom nešto traži. Ponosno nam je pričala o svojoj ranoj mladosti.

A radost života možemo da osetimo kada poslušamo neobičnu Dževahiru.

Kraljica sa mužem

Dževahirine ruke bile su umorne od života, ali sjaj nikada nije iščezao. Hodala je uspravno, gorda na sebe i svoje poreklo. Nije tražila sažaljenje, već poštovanje.

– “U mom životu prošla sam svašta. Godinama samo živeli pored čerge i u šatoru. Čerga je najstariji predak šatora. Mi smo slobodan narod, jedna romska poslovica kaže da je moj narod proklet da luta 1.000 godina.

“Mi smo hodajući narod”

Čergari su tradicionalna nomadska grupa Roma, poznata po životu u pokretu, putovanjima i očuvanju posebnih običaja, muzike i načina života. Naziv “čergari” potiče od reči “čerga”, što označava šator ili privremeno sklonište u kome su nekada živeli tokom svojih putovanja.

Čergari su prolazili kroz mnoge zemlje Balkana i Evrope, baveći se raznim zanatima, trgovinom, muzikom i zabavljanjem ljudi na vašarima i proslavama.

– Romi su narod koji najviše liči na svoje pesme. Mi ne pravimo razliku da li su naši građani Bošnjaci, Hrvati, Srbi, Mađari, Goranci…

Ne mora svako da voli romske pesme, ali treba da ih poštuju. Bolne romske pesme nose u sebi dušu naroda koji je kroz vekove prolazio kroz siromaštvo, lutanja i teške sudbine. U njima se oseća tuga rastanka, nepravda života, glad, izgubljeni snovi i večita borba za bolje sutra. Kad Rom zapeva, ne peva samo glasom – peva srcem, sećanjem i ranama koje vreme nije izlečilo.

Znaš onu o Đurđevdanu.

Ne može sve u jedan život da stane

Danas većina Roma više ne vodi nomadski život, ali se sećanja na čergarski način života i dalje čuva kroz antologije, muziku i nasleđe. – Uz zvuk violine, harmonike i gitare, romske pesme pripovedaju o majkama koje plačlu za decom, o baladama koje su nestale, o dugim putevima i životu pod vedrim nebom.

I kada su najtužnije, u njima postoji nežnost i ponos koji ne dozvoljava čoveku da klekne. „Ej, evo zore, evo zore, Bogu da se pomolim, evo zore, evo zore, ej, Đurđevdan je, a ja nisam s onim kojeg – koga volim”…

Pesme kao Đelem, Đelem postale su simbol romske tuge, ali i slobode i ljudskosti. To je međunarodna himna romskog naroda. Kroz stihove i muziku čuva se tradicija, jezik i čestitost na sve one koji su kroz život išli teškim putem.

Romska pesma nije samo muzika – to je ispovest duše. Ona ume da rasplače insana, ali da ga podseti koliko je važno sačuvati ognjište, obraz i ugled, čak i kada život nije bio lak.

Dževahira Salković i reporter Radio-televizije Novi Pazar

Dok je vatra pucketala ispred čerge, a pesma odzvanjala kroz noć, činilo se da njena duša govori svetu zlatnu istinu – čovek može imati malo, ali ako sačuva korene, srdačnost i odanost prema porodici, nikada nije zaista siromašan. – U noti se nalazi sve ono što su o Romima kazali – na nas gledaju kao tumarajući narod. Svet koji nema svoju domovinu – toliko sam tužna zbog toga – otkriva fenomenalna Dževahira.

O Ciganko moja, ja sam noćas tužan

Nakon upoznavanja na Veselom bregu u Šavcima i nekoliko godina poznanstva ona je postala omiljeni lik televizijske ekipe.

Romkinja Dževahira i njen suprug živeli su zajedno decenijama u svom svetu. Na njihov život od trenutka kada su sklopili brak postao je inetersantan, nimalo lak zadatak, komplikovan, strastven, žustar, osećajan…

Postoje tako osobe koje ti se uvuku pod kožu

U nekim romskim zajednicama, posebno u siromašnijim sredinama, osobe žive u skromnim i često neformalno izgrađenim kućama. Takva naselja ponekad nastaju bez planske infrastrukture, pa domovi mogu biti napravljeni od različitih materijala – dasaka, lima, cigle ili onoga što je dostupno. -“ Mi ne pratimo mnogo taj moderni život u Šavcima, ali toliko zmamo o našoj tradiciji.

Hteo je da me otera, godinu i po dana nisam imala dece, kad sam ostala trudna, sve se promenilo nabolje.

Život je težak.

Ovo je velika tačnost, jedna od najvećih. Čula si za Čergare? Kažu da potičemo od njih, ali ne znam da li je to istina” – kazuje starica sa Veselog brega.

U takvim uslovima život ume da bude težak. Često nema potpune kanalizacije, stabilnog grejanja ili stalnog pristupa čistoj vodi i struji. Ipak, uprkos tome, u tim društvima postoji snažan osećaj porodice i međusobne povezanosti.

Legendarana Dževahira Salković

Najveća radost nam je bila ta kako je uskladila svoj izraz lica sa svojim govorom i skromnom porukom koju ipak moramo slati našim čitaocima.

Shvatili smo da u njoj žive tri sveta, a onada se opustila i to sve preuredila. Da li pitanje: “Kako ste” čujete često ili smatrate da su ljudi zaboravili jedni na druge! Romska kultura je bogata tradicijom, muzikom i običajima, a i u teškim uslovima mnogi čuvaju svoj identitet, jezik i dostojanstvo. Naslednici odrastaju uz priče, melodije i slogu, dok stariji nastoje da prenesu vrednosti koje su važn deo njihove kulture.

“Sad ja njemu sudim”

Nadaju se da će jednog dana imati bolje uslove za život. Čekajući bolje sutra, oni nastavljaju da rade, bore se i sanjaju o životu dostojnom čoveka. Upravo ta nada daje im snagu da izdrže teške trenutke i nastave dalje.

– “Svako živi po svom ćejfu – uživanju. Došlo je mojih pet minuta. E sad ja njemu komandujem, pošto sam mu supruga, on me ne čuje. Ne čuje dobro, ja mu psujem i činim, pet para ne da čovek. On samo radi, radi, oko kuće, to, to, to. A nemoj, reko, da radiš, bre…

Sedmoro sam rodila, sedmoro sam i podigla. Imam 28 unučadi, pravih. A devetoro paraunučadi” – zaključila je neverovatna sandžačka nana.

Čerkezi su starosedelački narod severozapadnog Kavkaza, koji pripada severozapadnokavkaskoj (abhasko-čerkeskoj) porodici naroda.

Dans su pretežno naseljeni u Turskoj, Rusiji, Jordanu i Siriji. Istraživanja pokazuju da su  narod indijskog porekla raspršen širom sveta, pretežno u Evropi.

Video-zapis iz perioda 2007-2008.

Binasa Malićević