Sandžak, Tutin, Pešterska visoravan… Reževiće ni na nebu ni na zemlji! Nedžib: Mnogi su otišli trbuhom za kruhom

Sandžak, Tutin, Pešter, Reževiće: Pešterski putevi ostaju za televizijskom ekipom, a u planini gde se nazire Reževiće, gusta magla izravnala brojna brda i visove.

Velika, plava tabla, pored džade i belim slovima ispisano: REŽEVIĆE.

U tutinskom kraju, među krševitim brdima i gustim šumama, nalazi se skromna seoska škola. Ispred nje je malo dvorište u kojem se đaci igraju za vreme odmora. Iz učionice se vidi Devreč, a ponekad se čuje i zvono sa obližnjih pašnjaka.

Nebu pod oblake

U toj instituciji radi dobar učitelj. Nedžib je ljubazan, veseo i uvek spreman da pruži podršku svakom detetu. Trudi se da ih nauči ne samo da čitaju i pišu, već i da budu dobri ljudi. Mališani ga vole i poštuju.

Ritam planine je ponovo vertikalan, znam. Teško se uočava na prvi ton bljeska, jer to izgovara sa srca. Uz Peštersku visoravan zaboravili smo kako vreme teče. I u tome ima ozbiljne istine.

Osnovna škola “Dr Ibrahim Bakić” – selo Reževiće

U školi nema puno đaka, jer je Redževiće skoro ostalo prazno. Mnogi su se odselili u gradove u potrazi za lepšim životom. Ipak, oni koji su ostali vredni su i pošteni meštani.

Carstvo u jezgru Donje Pešteri, udaljeno od Delimeđa oko 20 kilometara, kako meštani kažu. Osnovna škola „Dr Ibrahim Bakić“ stara je nekoliko decenija.

Reževiće na krovu svijeta

Pešterske klupe nisu prazne. U učionici, toploj i pristojnoj, srećemo profesora Nedžiba Čekovića. Neki dobar čovek, rođen je u sandžačkom planinskom kraju i grli učiteljski poziv.

Žitelji se uglavnom bave stočarstvom. Čuvaju krave, ovce i koze na udaljenim pašnjacima. Rade od ranog jutra do večeri, ali navikli su na takav život i ponosni su na Sandžak.

Provera se uvodi nas u Reževiće.

Kada priroda stupi na scenu, ona napušta sebe kao što mladi za sobom ostavljaju kućni prag, što je napokon, veoma slično Nedžibovim počecima valjanog i samostalnog pisanja za Sandžak.

Ovde se Sandžaklije međusobno pomažu i uvek su spremni da priskoče u pomoć komšiji kada zatreba.

Čeković: Sanjam školu punu đaka

Postali smo deo te priče, melodija te pesme, ujedinio si njihov tok i pođi, ma gde da te povede, samo da to bude dalje od tuđine. – Radi li škola? – Radi, radi! Nekada puna života i radosti, a danas nekoliko đaka.

Odoše mladi u bijeli svijet.

Deca posle škole često pomažu roditeljima u svakodnevnim poslovima. Čuvaju ovce, donose drva i pomažu oko kuće. Tako se uče da budu vredni i odgovorni.

Niko kao Sandžaklije

Kada upoznaš Pešter to se ne desi u jednom trenutku. Pojedini važe i za uverljivu književnsot koja je ikada zadesila nekog čoveka: zarobljen trenutak u divljoj nedođiji. Učitelj tiho radi u susednoj učionici. Vraća se tabacima još uvek vlažnim od mastila.

–Da popijemo tursku kahvu i čaj, kaže, pa da vidite našu školu. – Dobro ste rekli, dugo smo putovali.– Pa, hajde da popijemo i da se upoznamo – reče nastavnik Čeković…

Učitelja Nedžiba vole, poštuju i uvažavaju

To je veliko sandžačko otkriće, mesto u koje može da se zakorači i da se živi. Nema zadato vreme, jer i to ume da sputava, učitelj sedi za stolom i pažljivo sluša svoje đake, ali uvek radi dugo i naporno, i nikada se ne odvaja od listova hartije.

I još jednostavnija, šetnja kroz Pešter s uspomenom, ruku pod ruku, u večernjem zalasku sunca, zvuk tih istih koraka na horizontu.

Čovek i njegov dunjaluk

Pošto je selo malo i skoro prazno, u toj školi još uvek ima života, dečijeg smeha i nade da će se znanje i dobrota uvek čuvati. Čeković veruje da će učenici jednog dana akademskim obrazovanjem pomoći svom zavičaju da ponovo oživi i da se u njemu opet čuje više glasova i radosti.

– Navikli smo na oštre i blage zime. Ponekad i na jake vetrove. Niko ne zna koliko planina zna da bude surova, lijepa i opasna – objašnjava naš sagovornik.

Dakle, treba da budem počastvovan jer sam Pešterac. Pa, neka bude kako bude…

Reževiće je selo u Sandžaku u tutinskoj opštini. Prema popisu iz 2022. bilo je 64 stanovnika.

Binasa Malićević