Crno perje zlata vredno: Mujo čuva najskuplje kokoške na svetu
U miru svoje vikendice kraj Novog Pazara, Mujo Lađar vodi neobičan, ali strastven život uz retku i egzotičnu vrstu živine – ćemani (ayam cemani) kokoške, poznate kao „crna čuda iz Indonezije“. Ovaj penzioner posvetio je slobodno vreme najskupljim i najegzotičnijim kokoškama na svetu.
„Odmalena me je to vuklo. Moj rahmetli (pokojni) otac i deda su držali živinu, pa mi je to nekako ušlo pod kožu. Ne može se to zaboraviti“, kaže Mujo Lađar dok prilazi kavezima u kojima šetaju njegove perjane lepotice. I zaista, ovo nisu obične kokoške – crne su od glave do pete: perje, kljun, koža, pa čak i unutrašnji organi.
Crna kao ugalj – ćemani kokoška
Ćemani je poreklom iz Indonezije i vekovima je bila dostupna samo kraljevima i aristokratiji. Genetska mutacija poznata kao fibromelanoza čini ovu kokošku jedinstvenom – sve na njoj je crno, iznutra i spolja. Jedino što odstupa je jaje, koje je – belo.
„Crno oko, crno hober, crno meso, sve je crno. Čak i jezik. Kad sam je prvi put video na internetu, odmah sam znao – to je to. Jedinstvena je, nema je svako“, objašnjava Mujo.
Danas u Srbiji mali broj ljudi poseduje ovu rasu, a Mujo je jedan od prvih koji je počeo da je uzgaja u ovom kraju.
Ljubav, a ne biznis
Iako ćemani kokoške dostižu visoke cene na svetskom tržištu – od 1.000 do čak 2.500 dolara po komadu – Mujo kaže da ih nije nabavio iz interesa.
„Mene cena ne zanima. Ja sam ih uzeo za sebe, za dušu. Držim ih posebno, u svojim kavezima, ne mešam s drugim rasama. Jedan petlić i 7-8 kokošaka. Sve se pazi i vodi kako treba“, priča ovaj vredni čovek.
Mujo zna svaki detalj o svojim ljubimicama. Prepoznaje kvalitetne primerke po crnom jeziku, kljunu i mekom perju: „Čak su i organi crni. Nema šale s ovom rasom.“
Zdravlje u crnom mesu
Ćemani kokoške odavno prati glas da imaju lekovita svojstva. Njihovo crno meso se u Aziji koristi u narodnoj medicini i veruje se da pomaže kod najtežih bolesti.
„Ne znam da li je stvarno lekovito, ali moji prijatelji kojima sam dao da probaju meso i jaja, kažu da im je bilo bolje. Jaja su laka za stomak, a meso ima posebnu teksturu i ukus“, priča Mujo, dok lagano provlači ruku kroz perje svoje ljubimice.
Vikendica, hanuma i pernata porodica
U mirovini, Mujo dane provodi upravo tu – u vikendici, sa suprugom i svojim kokoškama.
„Našao sam sebe ovde. Penzija je dobra, žena mi skuha kafu, a ja se brinem o živini. Nema potrebe da se ona meša – ovo je moj posao“, kaže Mujo, kome je u dvorištu vikendice svaka stvar na svom mestu.
Pored ćemani kokošaka, uzgaja i druge retke rase: crnu i žutu italijanku, špansku belobrazu, forveks i lehorke. Međutim, tri vrste su mu najbliže srcu: „Ćemani, španska belobraza i forveks – to su mi najlepše i najređe.“
Nagrada za posvećenost
Mujo učestvuje i na sajmovima i izložbama širom Srbije. Nedavno je uzeo učešće na prvom sajmu u Novom Pazaru, a ranije je izlagao i u Somboru, Zrenjaninu, Beogradu i Petrovcu na Mlavi.
„Dobijao sam i pehare i zahvalnice, ali meni to nije najvažnije. Meni je važno da očuvam rasu, da zamenim krv kad treba, da mi ptice budu zdrave i čiste“, kaže on.
Mujo veruje da će njegova ljubav prema živini živeti i kroz unuke.
„Dolaze mi ovde, vole kokoške, igraju se s njima. Možda će neko i nastaviti, ko zna“, zaključuje naš sagovornik.
Njegov svet možda izgleda jednostavno, ali je ispunjen strpljenjem, predanošću i nečim vrlo retkim – pravom ljubavlju prema živini.
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta “ Kad pogledam sa bedema” u produkciji UG “Journalistic plan”, pripremljen za novinsku agenciju RINA.
