RFZO kupuje senzore za merenje šećera, ali malo dijabetičara ima prava na njih

Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) je raspisao javnu nabavku za kupovinu senzora, aparata i transmitera za kontinuirano praćenje nivoa šećera vrednu 556 miliona dinara bez obračunatog PDV-a (oko 4,7 miliona evra).

RFZO želi da sklopi okvirni sporazum sa ponuđačem koji bi ponudio 72.800 senzora, 600 aparata i 800 transmitera za očitavanje kontinuiranog merenja nivoa šećera, piše u specifikaciji javne nabavke.

Kako za Novu ekonomiju objašnjava Bojana Marković iz Udruženja za borbu protiv dijabetesa Plavi krug, ova količina opreme dovoljna je za 1.400 osoba, s obzirom na to da se senzore menjaju na šest dana, a da aparati i transmiteri imaju zvanični vek trajanja od godinu dana iako mogu da rade i do pet godina.

Ponuđač je dužan da bude dostupan i da pruži kontinuiranu tehničku podršku osiguranim licima 24 sata, sedam dana u nedelji, piše u tenderskoj specifikaciji.

Takođe, u obavezi je i da svakom endokrinologu koji radi u zdravstvenoj ustanovi tercijarnog nivoa, a koji je propisao senzore i aparate svojim pacijentima, besplatno dostavi na korišćenje Automatizovani desktop analizator za određivanje glikoziliranog hemoglobina.

I dalje mali broj osoba ima prava na senzore

Senzori su počeli da se izdaju o trošku RFZO u septembru 2021. godine, objašnjava Marković za naš portal.

U skladu sa određenim uslovima, senzore mogu da dobiju samo odrasli koji koriste insulinsku pumpu ili deca do 18 godina koja imaju nestabilne šećere.

“To je mala grupa ljudi, oko 1.500 osoba i dece koja imaju dijabetes, s tim da tip 1 dijabetes ima preko 35.000 ljudi. Veliki broj ljudi je diskriminisan u tom smislu da nemaju pravo na senzore”, kaže Marković za Novu ekonomiju.

Korišćenje senzora, umesto uobičajnih tračica za merenje šećera, ljudima sa dijabetesom olakšava kontrolisanje nivoa šećera u krvi, što zatim dovodi i do smanjenja šansi od komplikacija jer je dobra kontrola šećera ključ dobre regulacija, ističe ona.

“Na tračici vidiš trenutno koliko ti je šećer, a senzor ti prati šećer 24 sata. Ja sada, pošto koristim pumpu, pa koristim i senzor, mogu u svakom trenutku da vidim koliki mi je šećer. Ono što je poenta senzora je da se vide trendovi. Na primer, kada nešto jedemo, kada nešto pijemo, kada smo bolesni, imamo nekakvu fizičku aktivnost, kakav nam je šećer u toku noći, da li nam je adekvatna terapija…”

Ukoliko bi ljudi sa dijatesom želeli o svom trošku da nabave senzore i aparate godišnje bi morali da izdvoje skoro 350.000 dinara.

Naime, kako kaže Marković, transmiter ili aparat košta oko 80.000 dinara, dok je cena jednog senzora (godišnje je potrebno 52 senzora) oko 5.000 dinara.

Osim što polažu nade da će se proširiti opseg onih koji imaju prava na dobijanje senzora o trošku RFZO, osobe sa dijabetesom se nadaju i da će im država omogućiti korišćenje inovativnih terapija na koje i dalje čekaju iako su ovi lekovi već odobreni u Srbiji.

Foto: Flickr – Ted Eytan

Katarina Baletić