U Pazaru i pijaca ima dušu

Novi Pazar – Dobre reči se pamte, iako Novi Pazar još sumnja da ih dobro ne izgovara, ali kao da ih čaršija stvarno razume. Stasita i nakićena, Zelena pijaca s uobičajnom pazarskom dobrodošlicom u njihovom domu na otvorenom prostoru. Nakon što je pokazala sve divote proizvođačima, prodavcima, kupcima, putnicima – namernicima… – Šta prodajete? Rasad, redom ovo što vidiš i paradajz, krastavac, paprike. Ima celer, ima sve živo. Moramo malo i mušterijama da pravimo volju – svedoči čika Veso.

Svi treba da zaradimo

S pravom možemo  da potvrdimo zauvek, u Pazaru i pijace imaju dušu. Umesto toga, osećali smo dobrodušnu priču, muhabet, razgovor… – Stavi ruku na srce. A sad ga oseti, du – dum, du – dum… To može samo srce koje voli Novi Pazar. Mi smo svi ovde kao jedna porodica… Bitno je da se međusobno družimo i da poštujemo jedni druge. Delimo koru hleba, uživamo – kazuje uljudni Vasilije Mutavdžić… Zašto li je tako, osećajnost. Možemo to da razvijemo u film o tome kako mi Sandžaklije nismo svesni svog postojanja, kako je naša duša veoma meka, veoma nežna, tako nešto.

Evo Faruka, istina je, ali one se za trenutak izgubi negde na pijaci. Svakodnevno  Pazar zalazi u polje voća i povrća, odakle smeh iskače i zasipaju ga sa stranica Lukara poput  snopa nežnih strelica sa srca kaljavih sokaka. – Ima svega. Ali nema umora… Znači, nema umora. Nema teškog rada. Mora tako da bude. Da nam nije mašina , ne bi mogli ovako da postignemo. Jer sada imamo ogromnu količinu i paprike, i paradajza, i kupusa otkriva –  adžo Faruk Plojović iz Lukara.

Ima svega

Sad, osetite i oslušnite: žagor, kikot, šapat, grohot… pazarska pijaca jedna jedina sa dušom u Srbiji. Odakle dolazi taj ritam junačkog zavičaja. Pusti svoja osećanja, pridruži se zboru na novopazarskim pijacama… – Vidiš? Mada je u ovom slučaju to previše… obično, pevušimo. Želim da nas zapamte. Ljudski napredak, u izvesnom smislu, jer sam oduvek voleo ovaj narod. Radimo punom parom… nema spavanja. Da bi selo imalo, mora dosta i da se radi. Ja volim kad sam u plasteniku, na njivi, livadi, vrtu… Moj život – priča zanimljivi Plojović.

Kod mene je sve po starinski

Oni žele da ispišu istoriju sami – ili ako je nužno, u sredini s nekim. Želja je sabiranje mnogih osećanja. Najpre, razumevanje. Kao proizvođači, prodavci, kupci… svega su se nagledali i naslušali… Shvataju  šta je kvalitetno. Zna zaista publika uzdiše ili se mršti, kikoće ili vrpolji. -Nije teško. Ja nikada ne ustanem pa da kažem, e kako ću, nego sa voljom ustajem. Znači sa voljom ustajem. Eto, to je to – opisuje predivna baka Zdravka Đurović.

Pazarci su gostoprimljivi

Još od  Osmanlijskog carstva  Sandžaklije su ispisivale svoju trgovinu bez pripreme, krpili su i doterivali  delove Stare čaršije. Priznaju da su napredovali u trgovini, a Pazarcima je svakako dodatna darovitost došla – lep glas se daleko čuje… Ovde rade veoma dobri i vredi ljudi. Ne možete ih “uloviti” da nešto ne znaju o trgovini…

– Naš grad, kao najmlađi, naravno, ima dušu. Svi su ljudi, gostoprimljivi  i trude se da svakom izađu u susret – saopštava učiteljica u penziji Vasvija Kurtagić.

Sandžak je bio u pravu: njihova uslužnost, ljubaznost, ljudskost… kao da iza njih ništa ne može da se dogodi. To može samo Pazar da iznedri.

Binasa Malićević