Zbog ljubavi iz Mostara u Sitniče

Novi Pazar – Viđamo u životu, i susreću nas, mnogobrojne  i različite  osobe. To je ona lepša strana života koja nas je uvek privlačila. Mnogi od tih sagovornika, susreta, ostaju u našem sećanju, žive, kao da su nam rod rođeni. Postoje opet ljudi, razgovori, događaji, koji nam se stvore, usele u glavu koje pamtimo „u po bela dana ili noći“, a da ni sebi ni drugima nismo u stanju da objasnimo – zašto je to tako, čime su to privukli našu pažnju, skrenuli na sebe, utisnuli svoj lik u našu dušu. Ispalo je mnogo bolje nego što smo mislili.

Pijaca je šaroliki svet

– Imam svoju tezgu. Ja volim pazrsku pijacu. Mi smo ovde kao jedna porodica, jer svi imamo samo jedan interes, a to je da zaradimo i da se družimo. Znam da mnogi beže od pijace, ali je ovde šaroliki svet, unutra je vašar. – Da li može nešto da se zaradi? – Može, mora. Nemam penziju još, nisam u penziju. Radila sam 28 godina, ništa. Ničeg još. Zarađivala  sam u novopazarsko Ugostiteljsko preduzeće  “Lipa”, pa šta Bog da. Još jedno dve godine treba da čekam. Posao ne bi uspeo da ne radi cela porodica –  otkriva prekrasna Nevenka Koca.

Godine sam provela u pazarskoj “Lipi”

Videti je srećnu je bilo neprocenjivo. Osećala se toliko neobičnom, simpatičnom, nesvakidašnjom… Nekoliko puta se pozdravila sa svojim prijateljima, i svaki put je blistala na svoj način. Koliko radosti u ovoj priči, u glasu gospođe Koca… Ovako kazuje žena čije srce zna da voli! Njena reportaža opisuje ceo jugoslovenski život sve je kao u sadašnjosti. Noktima je kopala zemlju dok je Pazar ispustio svoju privredu…-Plata je bila redovna , visoka, mogla porodica da se izdržava. Uvek. I 13 – ta, i na more, i svuda, i sve što ti treba, i kredit, i sve sad ništa – sa nostalgijom u glasu seća se uljudna Nevenka.

U mislima je još jednom proverila sebe, mudro, posmatrajući, tragajući za novopazarskom „Lipom“… Našla je sve uspomene. Plan je bio srčan, i zahtevao je munjevito delovanje u tračku pazarskog ugostiteljstva. Ako uspe, biće impresivan čin, dostojan velike Jugoslavije. Ali ako ne uspe… Pa, vreme radničke klase je prošlo… Čim je Nevenka krenula da prođe kroz vrata sandžačke privrede, hodnikom Novog Pazara se prolomi jecaj istine. Iščezla je. Napolju je došlo do neke gužve i … rečenicu nije završila. Na kraju niko od nas ne bude pošteđen od svakodnevice.-Ništa nije ko pre. Ne mogu da se naviknem da  ne rade pazarska preduzeća, fabrike, giganati… Sad je neko drugo vreme, vreme interesa, para… Živim po svome – kazala je Nevenka.

Ne bih  da menjam muža

Naravno, to nije pravo saznanje, već samo, već samo puka uspomena, ali šta je drugo preostalo. Naš se razgovor ipak vraća na jedno: na radničku klasu, pazarsku “Lipu”, kuću na koju su zakovani lancima. Njen osmeh lagano osvaja Zelenu pijacu. – Da, ovde se čak i smejemo, prisećajući se kakav je nekad bio život. Po nekoliko hiljada ćevapa na dan je “Lipa” prodavala. Lokalčić “Lipa”. Jedno je moglo da izdržava sve. Celu familiju. Sad ne možemo, svi radimo ništa. Tako je bar verovala kad nije bila na pijaci; kad se prisećala rane mladosti, ašikovanja… Ona uzdahnu, iako je taj uzdah odzvanja kao osmeh.- Odakle, ste došli ovde u Sandžak? – Ja sam iz Hercegovine. – Ljubav, je’l? – Nišata ga ne diraj. Šta sve ljubav radi – zaključila je naša sagovornica.

Priča je zapisana  2o14. godine.

Binasa Malićević