Dnevnica im 45 evra a nema ko da radi: Za usluge ovih majstora morate na listu čekanja!
U Srbiji je sve teže doći do molera, zidara, električara, vodoinstalatera. Možda je proleće najbolje vreme za renoviranje stana, ali ko ima takve planove valjalo bi već da kapariše radnike. Domaćinstva koja izda neki kućni aparat ne moraju baš toliko da čekaju, ali uz skupe elektronske delove i ruke majstora, sasvim je verovatno da će ispravan potražiti u – radnji. U Srbiji je sve teže doći do molera, zidara, električara, vodoinstalatera… Najiskusniji su otišli u inostranstvo ili mogu da biraju klijente.
Raspitivali smo se juče kada bi majstori mogli, ako danas zakažemo, da počnu da sređuju stan. Ekipa iz banatske Padine nam je rekla tek za – tri do četiri meseca.
– Toliko najmanje morate da čekate – kaže vlasnik “Kigen-Kolora”:
– Radimo i sa velikim kompanijama, renoviramo im objekte. Manje je vremena za stanove. Dugo imam firmu i godinama sam gradio reputaciju. Moraju da se poštuju rokovi. Nije lako naći pomoćnika. Sada imam ekipu i ne menjam ih. Uigrani smo. Plaćam ih više. Tokom poslednjih nekoliko godina dnevnica im je sigurno porasla 50 odsto. Sada zarade 45 evra na dan. Oni to zaslužuju, ali ne vrede svi majstori. Mnogi se provlače. U međuvremenu je poskupelo gorivo, materijal. Svi troškovi su porasli.
Kad otkaže bojler, veš-mašina, frižider ili mašina za suđe i jedan dan je dugo za čekanje. Ni električara nema napretek, a naročito dobrih. U slučaju kućnih aparata troškovi vlasnike često odvrate od popravke.
– Ko god može, izbegava da radi po kućama – kaže Aleksandar R., električar iz Beograda:
– To se manje isplati od rada sa firmama, a za dodatan posao niko više nema vremena. Kod bele tehnike je problem i što su uređaji sve jeftiniji. Zamena elektronike nije jeftina, može da bude i 50 odsto cene novog. Dolazak kući je najmanje 2.000 dinara i još treba platiti ruke. S druge strane, neka najjeftinija veš-mašina košta 200 evra. Ljudi na kraju kupe nov uređaj. Najbolji majstori su otišli u inostranstvo, a mlade ovaj posao ne zanima. Nije lako stalno ići po terenu.
Građevinska škola, koja obrazuje baš one koji se bave našim zidovima, plafonima, fasadom, iz godine u godinu sve je ređi izbor svršenih osnovaca. Ni prelazak na dualni sistem obrazovanja, u njihovom slučaju ne reševa problem.
– Neophodno je da država motiviše buduće učenike da bi upisali ovakve škole – kaže v. d. direktora Gradevinske škole u Beogradu Rade Zejak:
– Svedoci smo da država ostaje bez majstora. Oni koji su kvalifikovani, odlaze i rade za mnogo veće plate. Povećavaju se dnevnice i kod nas, ali smo ostali bez obučenih. Imamo neke majstore, ali su daleko od toga da obezbeduju kvalitetnu uslugu.
U slučaju građevinske struke, praksa je pokazala da je neophodno vratiti stipendije. S druge strane, trebalo bi na neki način obavezati i da se učenici, po završenoj školi, zaposle u firmama koje su ulagale u njihovo obrazovanje.
– Imamo manjak prakse, jer po postojećim propisama ograničena je na 25 odsto, a to je loše – smatra Rade Zejak: – Mladi ne žele da upišu školu, jer im je lakše da krenu da rade kao nekvalifikovani radnici i usavršavaju se na poslu. Problem ne rešava ni dualno obrazovanje, jer nije uvažena potreba različitih profila. Bojim se da ćemo ostati bez ovakvih škola.
Kurir.rs/Novosti
(FOTO)Moleri/Ilustracija, Foto: Shutterstock
