Predstavljamo vam pisce i književnike: Pearl S. Buck

Imala je svega pet meseci kada su je roditelji, prezviterijanski misionari, odveli u Kinu. Prvo je naučila kineski, a zatim i engleski.

Njena ambiciozna majka, u želji da devojčica upozna obe kulture, pre podne je plaćala kineskog učitelja, a popodne je kćerku podučavala engleskom. Tek sa 15 godina, Perl Bak pohađa školu u Šangaju. Kasnije je sticala obrazovanje u Evropi i Americi i bila predavač na mnogobrojnim univerzitetima.

Rad Perl Bak na obimnom književnom opusu kojim je na sebi svojstven način spojila kulture Istoka i Zapada adekvatno je nagrađen 1938. godine kada je ovoj vrsnoj književnici uručena Nobelova nagrada za književnost. To je bio vrhunac u karijeri ove Amerikanke u Kini, koja je istovremeno bila i Kineskinja koja je živela u Americi.

U Kini je provela najveći deo života, više od 40 godina, i pored čestog progona stranaca, zbog čega je njena porodica bila prinuđena da beži i skriva se. Tamo se i udala za Džona Losinga Baka, profesora Univerziteta na kojem je i sama predavala, čije je prezime zadržala i posle razvoda 1935. Godinu dana ranije, napustila je Kinu i preselila se u Pensilvaniju.

Niko nije više od Perl Bak pisao o dalekoj, i ostatku sveta gotovo nepoznatoj, Kini. Misleći na kineskom, prevodeći na engleski, stvorila je skoro 150 romana, drama, eseja, priča za decu i odrasle, poeziju. Još vruće od štamparskih mašina, sve njene knjige su postajale bestseleri. Lako je pogoditi šta ih povezuje: Kina.

Njen poslednji roman “Večno čudo” otkriven je u rukopisu 2013. godine.

A ovo je Perl Bak rekla o ljubavi i sreći:

“Ko u ljubavi očekuje samo sreću, taj nema pojma o ljubavi.”

Odlomci:

“Osvanuo je Vang Lungov dan venčanja. U prvi mah kada je otvorio oči i pogledao prema crnilu zavese oko svoje postelje nije mogao da se seti zašto mu je ova zora izgledala drukčija od svake druge. U kuči je vladala tišina, samo se čuo slabi, zadihani kašalj njegovog starog oca…Bilo ga je sramota priznati da želi da kuća danas izgleda uredna…To je bilo poslednje jutro što će morati da loži vatru jer žena dolazi u kuću. Nikad se više Vang neće dizati zorom, ni zimi ni leti da loži vatru. On će sada moći da leži u krevetu i čeka da dobije čašu tople vode, a ako zemlja bude puna ploda, biće u vodi i listića čaja. A ako žena klone,njena deca će ložiti vatru, jer će mu ona mnogo dece izroditi. I Vang Lung zastade, zamišljajući kako deca trče po njihovima trima sobama.”

 

“Starac podiže glavu i iskolači oči: – Toliko vode bilo bi dovoljno da se žito zaliva sve do žetve – reče osorno.

-Čak od Nove godine nisam nijednom oprao celo telo – tiho odgovori Vang Lung. Bilo ga je sramota da prizna ocu da zbog žene hoće da bude čist.

-To je samo za danas, prosuću vodu na zemlju kad se umijem, te neće ostati neiskorišćena.”

 

“Ova žena je došla u našu kuću kad je bila dete od 10 godina. Kupila sam je jedne godine kada je harala glad a njeni roditelji došli na jug, jer nisu imali šta da jedu. Dobro će da ti radi u polju, nosiće vodu i sve drugo što želiš. Lepotica nije, ali takva tebi ne treba. Samo besposlenim ljudima potrebne su lepe žene za razonodu. Osim toga, nije ni pametna, ali radi ono što joj se kaže, i ima dobru narav. Nije bila toliko lepa da privuče moje sinove i unuke. Dobra je robinja, iako nešto spora i glupa, i da ne želim da se umilim nebu radi svog budućeg života time što ću dozvoliti da robinja podari nekoliko dece svetu, ja bih je zadržala jer je za kuhinju dosta dobra. Ali ja uvek udajem robijnje ako ih neko zatraži a gospodari ih ne žele. A ženi reče:

-Pokoravaj mu se i radjaj mu samo sinove..”

 

“Ponekad, dok je radio na njivi nametale su se misli o njoj. Šta li je sve doživela u onih stotinu dvorišta. Kakav je bio njen život koji nije delila sa njim. To on nije mogao da dokuči, I tada bi se obično postideo svoje radoznalosti i svog maštanja o njoj, Jer je ona, ipak, bila samo žena.”

 

“Ona je već zatrudnela!

Hteo je da kaže to što je hladnije mogao, kao kad bi rekao: -Danas sam zasejao zapadno polje- ali nije uspeo. Mada je govorio tiho, činilo mu se kao da izgovara reči glasnije nego što je želeo. Starac zatrepta očima, pa kad shvati zakikota se – He, he, he – cerio se svojoj snahi dok je dolazila – dakle žetva je na vidiku! Ali Vang Lung je sedeo na klupi, pored stola, u pomrčini, podbočen i zamišljen, Iz tog njegovog tela, iz njegovih bedara – život!.”

 

“Van Lung je sedeo i pušio misleći na srebro koje je još malopre bilo na stolu. Ono je došlo iz zemlje, iz zemlje koju je on orao i prekopavao i nad kojom je trošio snagu. Ta zemlja ga je i rodila; na nju je kapao njegov znoj dok je izvlačio hranu iz nje, a iz hrane srebro. Ranije, kada je morao da se rastane od srebra, činilo mu se da daje komad svoga života. Ali ovoga puta to mu nije padalo teško. Video je srebro, ne u tudjinskoj ruci trgovca iz grada, nego je video kako se pretvara u nešto što vredi više nego samo ono – u odeću na telu svoga sina, I ta njegova čudna žena, koja je kulučila, ćutala i izgledala kao da ništa ne opaža, prva je videla dete tako obučeno.”

 

“Razmišljao je o svojoj sreći pun radosti kad ga odjednom obuze strah, jer nije dobro biti i suviše srećan na ovome svetu. Zemlja i vazduh puni su zlobnih duhova koji ne podnose sreću običnih smrtnika, a kamoli sreću jednog takvog siromaška.Stoga on naglo skrenu ka voskarevom dućanu, kupi četiri štapića tamjana, po jedan za svakog u kući, pa ode u hram bogova zemlje. Koliku snagu imadahu ta dva mala zaštitnička kipa, koja su sedela nepomično pod niskim krovom.”

 

“Kupovina tog parčeta zemlje imala je veliki uticaj na dalji Vang Lungov život. Posle časti da razgovara sa velikim  gospodarem kao ravnim sebi, pošto je iskopao srebro iz zida i odneo ga u veliku kuću, dođoše trenuci premišljanja i gotovo kajanja. Kada se setio prazne rupe u zidu, u kojoj je bilo njegovo zaštedjeno srebro, Obuzimala ga je želja da je opet vidi punu, Jer ipak, moraće se mnogo znoja proliti nad tom zemljom..”

 

“Kad jednom bogovi okrenu leđa čoveku, oni ga više ne gledaju. Rane prolećne kiše izostaše a sunce je iz dana u dan bleštalo na nebu, Nije imalo milosti prema spaljenoj i gladnoj zemlji. Voda u bari presuši, a bunar tolko opade da mu jednog dana Olan reče: – Ne smemo više da zalivamo njivu, ako želimo da deca piju vodu i starač leči ujutru kašalj. Vang Lung zajeca od očajanja:

– Svi ćemo gladovati ako polja gladuju…”

 

“Zemlju mi ne mogu oduzeti. Trud moga tela i plodove mojih polja, uložio sam u ono što mi se ne može oteti. Da sam imao srebro, mogli su mi ga uzeti, Da sam žitom napunio ambare, ispraznili bih ih. Ali imam zemlju i ona je moja. Gledao je preko polja ljude koji su se udaljavali i neprestano mrmljao: – Bar imam zemlju! Zemlju!”

 

“Ostalo im je samo da pričvrste vrata i spuste rezu. Poneli su sve što su imali od odela. Vang Lung je nosio devojčicu u nedrima, a kada vide da će stari pasti, predade dete ženi, saže se i podiže oca na ledja. Vang Lung se znojio od umora, iako je bilo hladno i duvao oštar vetar. Dečaci su plakali od zime, jer vetar nije prestajao da im udara pravo ulice. A Vang Lung ih je tešio: 

– Ne dajte se sinovi moji” Vi ste odrasli ljudi i putujete na jug. Tamo će nam biti toplo svakog dana i imačemo belog pirinča, i vi ćete jesti koliko god hoćete.”

 

“- Kada bih imao nešto da prodam, vratio bih se na zemlju. O, da nam nije starca, išli bismo pešice, pa makar i gladovali. 

-Jedino možemo prodati devojčicu! – odgovori Olan

-Ne, dete neću da prodajem! – uzviknu.

– I mene su prodali – produžavala je ona još sporije. – I mene su prodali Hvangu da bi se moji roditelji mogli da vrate kući.

– I hoćeš li zbog toga da prodaš ovo dete?

– Da sam samo ja u pitanju, pre bih je ubila nego što bih dopustila da postane robinja! Ali mrtva devojčica ništa ne  donosi! Prodala bih je jedino zbog tebe da se vratiš na zemlju!

Prodao bih je – razmišljao je Vang Lung – da nije ležala u mojim nedrima i ovako se isto smejala. Ako je i prodam, neću za nju dobiti zlata i rubina koliko j teška. Daće mi taman koliko da stignem do kuće. Odakle ću nabaviti pare za vola, sto, krevet, stolice? Zar da prodam dete da bih gladovao tamo a ne ovde? Nemamo ni zrna da zasejemo njivu.”

 

“Celu noć je kroz mračne ulice teglio konopce, do pojasa nag, kipteći u znoju, dok su mu gole noge klizile po kaldrmi, blatnjavoj i vlažnoj, isto kao i ljudi u mokroj noći.Vang Lung se vraćao pred zoru kući zadihan i suviše slomljen da bi mogao jesti dok se ne ispava. Preko dana dok su vojnici krstarili ulicama, spavao je mirno u najudaljenijem delu krovinjare, iza gomile slame, koju Olan skupila da bi ga sakrila.”