Novi Pazar – Odlučite, dedo. Šaćir je brzo klimnuo glavom. Kako to mislite, nećete da razgovarate sa novinarima. I sami ste rekli, televizija ima važne i značajne mogućnosti. Reč je samo  o toploj ljudskoj priči. –Bojim se da ću nešto pogrešiti. Ja sam jedini devedesetogodišnjak u Kominju. Kažu da imam 90 godina, ali ja verujem kako piše u knjigama. Decenije su brzo prošle i svašta sam iskusio. Dobro se živelo dok se zemlja radila. Selo je bilo puno omladine. Odoše u beli svet. Služi me zdravlje pa i danas mogu da pušim cigare i pijem kahvu bez prestanka. Koristim isključivo mobilni telefon i ne vidim razlog da ga se odreknem – objašnjava Sandžaklija Abaz Šaćirović iz Kominja. Zadovoljan  je našom  posetom, adžo je usmerio pažnju na  kahvu i goste iz Novog Pazara.   Želi što bolje da nas ugosti. Što bi rekli onako (seljački) domaćinski. Srce mu je zaigralo od radosti.

Bez cigara i kahve ne mogu

Nešto ga ipak brinulo. Abaz je bio rudar i borio se za ono u šta je stvarno verovao. U porodicu, rodni zavičaj, dobre ljude, sandžačku omladinu…   Dedova unuka je stajala na vratima i gledala u tu ljudsku gromadu. – Znate, dugo sam razmišljao pre nego što sam prihvatio ponudu za razgovor. Televizija, šala nije. Ali ne na taj način. Čovek sam i imam pravo da pogrešim. Da nešto ne znam. – Svaki čovek može da kaže drugačije. To je prirodni tok života, dedo. Reč je samo o Sandžaku. Deo stare legende, tako ste rekli. Ove reči nisu se doticale emocija koje je dedo svim silama pokušao da drži pod kontrolom u ovim trenucima. – Celog života smo radili, mučili se, nešto stvarali… Da livada bude pokošena, da njiva bude izorana, da otkosi budu složeni, da drva budu pripremljena- kazuje naš Pešterac.

Imam petoro dece

Adžo Abaz koji je posmatrao televizijsku ekipu, zastajući da ispriča svoje novo poglavlje u životu. Naglo je zaćutao. Delovao je kao da nešto sam sa sobom  raspravlja. Obema rukama je držao cigare i duboko se zamislio kako da počne svoju životnu priču. – Upravo tako. Nameravam da otvorim svoju dušu. Nikad nije bilo lako živeti na ovim vrletima. Inače, ceo život mučio sam se s tim da li sam dobar otac ili nisam. Radio sam u rudniku i često sam bio odsutan od kuće. Supruga je tada preuzela na sebe uglavnom sve kućne obaveze jer sam ja proveo radni vek u rudniku. Moja deca su radilia ručne poslove na njivi, livadi… Obavljali sve seoske zadatke sa svojom majkom. Imam petoro dece, 16 unučadi i 15 paraunučadi. Jas am srećan čovek. U našoj kući vlada sloga i obostrano poštovanje. Tako je odvajkada – objašnjava  dedo iz Kominja.

Takva nam je “hava”

On pruži kutiju duvana da nas posluži. Izvadi cigaretu stavi je usta i sam je pripali. Duboko je uvukao dim, i kad mu je duvan ispunio pluća osećao se prijatno. Dedo se nakašlja. – Znači, cigareta ima ovakav ukus. On još jednom duboko povuče dim, ispuštajući ga sa zadovoljstvom. Ali znao je da mora biti oprezan. Zato ugasi “grkulju” nespretno je držeći prstima. – “Možete li nam reći nešto više o receptu za dug život?” – Smeh je najbolji lek za dug i srećan život! Volim mlečne proizvode,  meso, pršutu – polumasnu, ravnu pitu zeljanicu, domaći hleb čija kora hrska u ustima… Ja sam momak starog kova. Na Pešterskoj visoravni uvek su živeli stogodišnjaci. Takva nam je “hava” (vazduh, zrak, prostor).

Ja u grad ne mogu

Hoće li porodica biti zadovoljna dedovim muhabetom za televiziju. – Vi ste izuzetni, kazala sam našem sagovorniku. Dočeka me s osmehom. Nedaleko od nas, dedova unuka nosila je posluženje. Dedo se okrenu da je pogleda… mislim da pomaže svojoj majci? Vredna je i pametna. Godina je dobro rodila i podarila Kominju obilje plodova. Ova je bila dobra u svakom smislu. Kad bi svaka bila ovakva, mislio je Šaćirović. Nije znao šta ga je navelo da odluči da ode do grada. Ali iz nekog nejasnog razloga, Abaz je utehu našao u senkama širokih pašnjaka i livada. Uostalom, on je oštrouman čovek, a ne umoran od godina i života. Gledano s druge strane, deda ne zovu ljudskom gromadom bez razloga.

Istinu govoreći, ako bi morao kroz sve ovo još jednom da prođem, opet bi isto postupio kao danas. Ne bih mogao da okrenem leđa televizijskoj ekipi iz Novog Pazara. Greške prošlosti treba ostaviti za sobom. Vreme je da se krene napred – zaključio je neverovatni Abaz Šaćirović iz Kominja.

Binasa Malićević