Sto maraka je u posljednjih deset godina izgubilo svoju vrijednost najmanje za 50 posto, kazao je Pavlović

Spisak profesionalnih oboljenja kod stolara, betoniraca i radnika u metalurgiji godinama puni jedan tihi krivac. Nije reč o buci, niti o teškim mašinama. Reč je o prašini, i to onom njenom delu koji oko ne registruje. Čestice manje od deset mikrometara lebde po halama satima nakon što mašine stanu, a najsitnije među njima prodiru kroz nos i traheju do alveola, dok pojedina jedinjenja ulaze i u krvotok. Inspektorati rada širom Evrope u godišnjim izveštajima iznose isti podatak: profesionalna oboljenja izazvana udisanjem industrijske prašine češća su od povreda na radu, mada javnost gotovo isključivo prati ove druge. Posledice se ne vide u nedeljnom izveštaju o nesrećama. Vide se u medicinskoj dokumentaciji petnaest ili dvadeset godina kasnije, kada radnik najčešće više nije zaposlen u istom pogonu, kada je dokazni postupak rastegnut, a oboljenje uveliko uznapredovalo.

Šta sve može da završi u vazduhu hale

Drveni prah od tvrdih vrsta, pre svega hrastovine i bukovine, Međunarodna agencija za istraživanje raka (IARC) svrstava u kancerogene prve grupe. Kod stolara i parketara godinama se prati pojava adenokarcinoma nosne šupljine i sinusa, a stope su višestruko više nego u opštoj populaciji. Evropska agencija za bezbednost i zdravlje na radu procenjuje da preko tri miliona evropskih radnika svakodnevno udiše drvenu prašinu na poslu.

Beton, malter i kameni materijali oslobađaju kristalni silicijum dioksid. Udisanje tih čestica vodi do silikoze, fibrozu pluća koja je hronična i nepovratna, a Svetska zdravstvena organizacija ovaj kancerogen vodi u prvoj grupi još od 1997. godine. Metalurška obrada nosi svoje opasnosti. Heksavalentni hrom, mangan, kadmijum i olovo zauzimaju različite delove rizičnog spektra, od oštećenja perifernih nerava do otkazivanja bubrega. Tamo gde se u istoj hali brusi, vari i obrađuje na strugu, radnik tokom osmočasovne smene udiše mešavinu više jedinjenja istovremeno, pa se rizici sabiraju, ne dele.

Azbest stoji odvojeno. Srbija ga je zabranila 2011. godine, Evropska unija šest godina ranije, ali ploče na krovovima, omotači cevi i podne obloge u zgradama starijim od dvadeset godina i dalje sadrže ovaj materijal. Vlakna se oslobađaju pri renoviranjima, rušenjima i običnim popravkama, a njihovo udisanje povezuje se sa mezoteliomom, retkim oblikom raka pleure čiji se simptomi javljaju trideset i više godina nakon prve izloženosti. Kada pogon menja lokaciju ili rekonstruiše stare hale, uklanjanje azbesta sprovode isključivo sertifikovani izvođači po posebnoj proceduri, što je obavezujuće, a ne preporučljivo.

Granica koju oko ne hvata

Prašina se klasifikuje prema prečniku čestica. PM10 se zadržava u nosnoj šupljini, dušniku i krupnijim bronhijama, dok PM2.5 prolazi sve fiziološke barijere i taloži se u plućnim alveolama, odakle se ne uklanja. Sivkasta ili beličasta naslaga koja se s vremenom uhvati za radne stolove, profile i police pokazuje samo krupnije čestice: one koje su se istaložile usled gravitacije. Ono što ostaje u vazduhu i nakon završetka smene predstavlja opasniji deo problema, iako hala u tom trenutku može izgledati savršeno uredno.

Otvaranje vrata, prozora i postavljanje ventilatora okrenutih ka spoljašnjosti, kao i lokalni sistemi za usisavanje koje niko ne servisira mesecima, stvaraju lažni utisak da je problem rešen. Stvarno stanje pokazuju samo merenja koncentracije čestica u radnoj zoni. Bez tih merenja, poslodavac ne raspolaže ni osnovnom informacijom o izloženosti svojih zaposlenih. Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu propisuje obavezu procene rizika, ali inspekcijska praksa godinama beleži istu pojavu: obrazac je popunjen, potpis stoji, a koncentracija prašine u vazduhu zapravo nikada nije izmerena.

Zašto metla i komprimovani vazduh pogoršavaju stanje

Suvo metenje je najgori metod čišćenja u industrijskim prostorima. Istraživanja Saveznog instituta za bezbednost i zdravlje na radu u Nemačkoj (BAuA) pokazuju da metla može da podigne većinu sitnih čestica nazad u vazduh, gde ostaju i po nekoliko sati. Komprimovani vazduh, koji se često koristi za duvanje prašine sa mašina i radne odeće, ima isti efekat, samo brže i agresivnije. Posebno je problematično duvanje praha sa odeće radnika na kraju smene, jer se time čestice direktno podižu u zonu disanja čitavog tima.

Ni običan kućni usisivač nije rešenje. Standardni filteri propuštaju čestice manje od deset mikrometara, a one se vraćaju u prostor kroz izduvni vazduh uređaja. U slučaju drvene ili metalne prašine, problem nije isključivo zdravstveni. Suvi sloj fine prašine na podu i opremi predstavlja realnu opasnost od eksplozije, što su pokazali brojni industrijski incidenti, među kojima je i ona u fabrici šećera Imperial Sugar u Džordžiji 2008. godine, u kojoj je poginulo 14 radnika.

Foto: Freepik

Filteri klase H13 i H14

Kada se govori o profesionalnoj higijeni industrijskih prostora, granica između dovoljnog i nedovoljnog povlači se na nivou filtera. Profesionalni industrijski usisivač ima HEPA filter klase H13 ili H14, koji zadržava 99,95 odnosno 99,995 odsto čestica veličine 0,3 mikrometra. Reč je o standardu koji se koristi i u operacionim salama i u laboratorijama za rad sa biološkim agensima.

Razlika u praksi je merljiva. Tamo gde se koristi industrijski usisivač sa HEPA filtracijom, koncentracija sitnih čestica u vazduhu pada za red veličine u odnosu na klasično suvo usisavanje. Vrednost merenja pre i posle uvođenja takve opreme često je jedini argument koji menadžment uopšte ozbiljno razmatra.

Za pogone u kojima se obrađuje drvo postoji i dodatni zahtev. Industrijski usisivač mora biti u ATEX izvedbi, otporan na varničenje i akumulaciju statičkog elektriciteta, jer drvena prašina u određenoj koncentraciji čini eksplozivnu smesu, a iskrenje motora ili statički naboj mogu biti dovoljni za inicijalnu eksploziju.

Tamo gde obična oprema ne dopire

Površinsko čišćenje pokriva samo deo posla. Većina industrijskih prostora ima zone koje godinama ostaju nedirnute: unutrašnjost mašina, ventilacioni kanali, prostor iza opreme, profili nosećih konstrukcija. U tim zonama sakupljaju se godišnji slojevi finih čestica, a svako jače strujanje vazduha vraća deo taloga nazad u radnu zonu.

Za sistematsko uklanjanje takvih naslaga koristi se dubinski usisivač sa snažnim turbinama i posebnim nastavcima za uske prostore. Ti uređaji rade sa višestrukim sistemom filtera, ciklonskim odvajanjem i HEPA završnim filterom, što omogućava prikupljanje velikih količina finog praha bez gubitka snage usisa.

Dubinski usisivač često se uvodi tek pri prvom temeljnom servisu pogona, kada se ispostavi da redovno usisavanje godinama nije dopiralo do mesta gde se prašina najviše taloži.

Razlika u kvalitetu vidi se i u dugoročnoj eksploataciji. Profesionalni dubinski usisivač sa pravilno održavanim filterima zadržava efikasnost godinama, dok jeftiniji modeli bez ozbiljne filtracije nakon nekoliko meseci postaju izvor sekundarnog zagađenja vazduha.

Foto: Freepik

Mokri korak posle suvog usisavanja

Podovi su zasebna kategorija. Suvo usisavanje uklanja većinu nataloženih čestica, ali masnoće, hemijski ostaci i tragovi ulja zahtevaju mokro pranje. Mašina za pranje poda sa rotirajućim četkama i sistemom za vakuumsko sušenje uklanja prljavštinu i istovremeno suši površinu, čime se sprečava da rastvorene čestice ponovo dospeju u vazduh tokom isparavanja.

Mašine za pranje podova dostupne su i u verzijama sa sedištem za operatera (tzv. ride-on modeli) namenjenim skladištima i halama velikih površina, gde ručno pranje jednostavno ne može da pokrije potrebnu kvadraturu u razumnom roku.

Pravilan izbor zavisi od vrste nečistoće. Mašina za pranje podova za stolarsku radionicu nije ista kao ona za prehrambeni pogon, gde se koriste specifični deterdženti, dezinficijensi i posebni režimi pranja.

Šta traži zakon, a šta nalaže zdrav razum

Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad pri izlaganju hemijskim materijama (Službeni glasnik RS, br. 106/2009 i kasnije dopune) jasno definiše granične vrednosti izloženosti za različite vrste prašine. Međutim, ove brojke nemaju težinu bez konkretnih ulaznih podataka; odnosno, bez redovnog merenja koncentracije čestica u radnoj zoni. Inspekcija rada u svojim godišnjim izveštajima godinama ukazuje na isti problem: kod znatnog broja malih i srednjih preduzeća uredna dokumentacija o periodičnim merenjima ne postoji, ili se koriste zastareli nalazi stari i po deset-petnaest godina.

Silikoza, pneumokonioza i azbestoza ne pojavljuju se preko noći. Razvijaju se petnaest, dvadeset, trideset godina u plućima radnika koji su tokom celog radnog veka udisali ono što se podigne sa metle ili duvanjem komprimovanog vazduha. Industrijski usisivač sa HEPA filterom, dubinski usisivač i mašina za pranje poda u tom kontekstu funkcionišu kao deo lične i kolektivne zaštitne opreme, ravnopravno sa naočarima, respiratorom i zaštitnim odelom.

Cena takve opreme može delovati visoko samo dok se posmatra izolovano. Ona postaje zanemarljiva kada se uporedi sa iznosima invalidskih renti, troškovima dugotrajnih bolovanja, sudskim sporovima oko profesionalnih oboljenja i tragedijama koje pogađaju porodice radnika. Kontinuirano održavanje koncentracije čestica ispod graničnih vrednosti nije marketinški potez, već osnovni uslov da pogon i nakon petnaest godina zadrži zdravu i produktivnu radnu snagu.