Ferhan Sejdović: „Ako se ništa ne promeni, za 20 godina u Sandžaku će ostati samo pet odsto naroda“

Ferhan Sejdović, privrednik poreklom sa Pešterske visoravni, već više od dve decenije živi i radi u Nemačkoj. Njegov put od običnog radnika do vlasnika uspešne građevinske firme koja zapošljava 250 ljudi, primer je istrajnosti i rada. Ipak, kako sam kaže, njegov lični uspeh nije ono što ga pokreće – već želja da pomogne narodu u Sandžaku i da zaustavi masovno iseljavanje.

„Iseljavanje dolazi zato što ljudi traže bolju budućnost. Ovde je ne vide. Nema fabrika, nema zapošljavanja. Ko god je otišao, bolje se snašao od onoga ko je ostao“, objašnjava Sejdović.

On kaže da je više puta slušao domaćine kako govore da njihova deca ne žele da ostanu u Sandžaku, iako porodica ima privatni biznis. „Jedan domaćin mi je rekao: ‘Moj sin neće da ostane ovde, iako imamo privatnu firmu. Ne vidi perspektivu.’ Pa ko će onda da ostane?“, dodaje.

Sejdović ističe da ljudi pokušavaju da razviju poljoprivredu, ali nailaze na ogromne prepreke. „Pokušavali su da pokrenu farme, ali nemaju vodu. Opština ne želi da pomogne. Bez infrastrukture nema ni proizvodnje, ni opstanka“, kaže on.

Jedan od najvećih problema, naglašava, jeste i zdravstvo. „Za lečenje moraju da idu u Užice – 150 kilometara u jednom pravcu. To su veliki troškovi. A iz Pešteri do Novog Pazara ima 70–80 kilometara. Zašto onda da putuju 300? Država tako plaća i bolnička kola, umesto da je sve bliže i jeftinije“, objašnjava Sejdović.

Iako je ostvario veliki poslovni uspeh u Nemačkoj, Sejdović tvrdi da nije u dijaspori da bi se obogatio, već da bi pomogao svom kraju. „Ja nisam došao da se obogatim. Imam krov nad glavom i prevozno sredstvo. Imam malo za život, koliko da nisam gladan. Fala Bogu, zadovoljan sam. Imam zlatnu decu. Zato sam došao – da pomognem narodu“, kaže on.

Njegova ideja je da se stvori sistem koji će uvezati dijasporu i Sandžak. „Imamo podatke: u 52 države živi naš narod, još od 60-ih i 90-ih. Naši ljudi kupuju ovde krevet, jednu sofu i nose to kombijem. Umesto toga, treba centralna fabrika. Odatle da se izvozi šleperima. Kinezi su tako uspeli – otvorili su milione prodavnica po svetu, a cela privreda Kine radi za njih. To je naša želja“, objašnjava Sejdović.

Sejdović već ulaže u konkretne projekte – od prevoza do poljoprivrede i zdravstva. „Prvo, da obezbedimo prevoz. Kupio sam autobuse, pa shvatio da to nije dovoljno. Treba mreža – Beograd, Skoplje, Sarajevo, Podgorica, plus lokalne linije. Kombi prevoz po selima, a centralne linije povezuju gradove. Da ljudi ne čekaju satima“, ističe on.

Drugi cilj mu je razvoj poljoprivrede. „Treba obezbediti vodu, puteve i farme. Da se mladi zaposle. Da vide budućnost ovde, a ne vani. Ako se ništa ne promeni, za 20 godina ostaće pet odsto naroda. Šta sa pet odsto?“, pita Sejdović.

U planu su i poliklinike u Dugoj Poljani, Sjenici i Prijepolju. „Za 15 evra mesečno – karta za sve. Osnovni pregledi za ljude: ultrazvuk, kardiolog, ginekolog, analize krvi – sve dostupno. Da narod ne plaća privatnicima skupo, nego da svi imaju pravo“, dodaje on.

Sejdović veruje da Sandžak, uz organizaciju i zajednički rad, može da se razvije na evropskom nivou. „Ako se udružimo, Sandžak može biti kao Luksemburg. Veliki hajr za narod, za opštine i državu. To je naša ideja. Zato se borimo“, zaključuje on.