Predstavljamo pisce i književnike: Herman Hese

Herman Hese (nem. Herman Hesse; 2. jul 1877 — 9. avgust 1962.) je bio nemački pisac, pesnik i slikar. Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf), Sidarta (nem. Siddhartha) i Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel) u kojima su uočljivi njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hinduističke filozofije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1946. godine.

Život

Rođen je u gradu Kalvu, Virtemberg, 1877. godine. Njegovi roditelji služili su u Indiji Bazelskoj misiji, protestanstkom misionarskom društvu. Hermanova majka, Marija Gundert, rođena je tokom jedne takve misije u Indiji, 1842. godine. Opisujući svoje detinjstvo ostavila je zabelešku da nije bilo naročito lepo. Roditelji su je ostavili u Evropi kada je imala samo četiri godine da bi se vratili u Indiju.1922. godine emigrirao je u Švajcarsku, 1923. je postao švajcarski državljanin. Kao antimilitarista i pacifista, jako se usprotivio Prvom svetskom ratu. Njegova osećanja koja se tiču rata izražavao je u mnogim svojim knjigama. Za vreme Drugog svetskog rata, našao se se u čudnim okolnostima. Nemački ministar propagande, Jozef Gebels, u početku je štitio njegove knjige, i kao rezultat Hese je mogao da objavljuje svoja dela. Međutim, kada je zahtevao da određeni delovi njegovog romana Narcis i Zlatousti (nem. Narziss und Goldmund) koji se tiču pogroma ostanu nedirnuti, našao se na nacističkoj crnoj listi. Ipak, uspeo je da izbegne Drugi svetski rat i skrasio se u Švajcarskoj.

Kao i mnogi njegovi likovi, Hese je u toku svog života imao mnogo problema sa ženama. Njegov prvi brak sa Marijom Bernouli, sa kojom je imao troje dece, završio se tragično, tako što je njegova žena mentalno obolela. Njegov drugi brak sa pevačicom Rut Venger, trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom čuvenom romanu Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf). Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (1895—1966), trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt).

Hese je u svom kasnijem životu razvio određenu dozu konzervativizma. U Igri staklenim perlama (nem. Das Glasperlenspiel), jedan od likova proglašava svu muziku posle Johana Sebastijana Baha veštačkom i lošom, proglašavajući Ludviga van Betovena za ekstremni primer lošeg ukusa u muzici. Inače, Igra staklenih perli, sa sa svojim idealizovanim srednjovekovnim stilom bila je izuzetno popularna knjiga u ratom razrušenoj Nemačkoj 1945. godine.

Hese je umro u snu u Montanjoli 9. avgusta 1962. godine u svojoj 85. godini.

Bibliografija

• 1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind)
• 1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad)
• 1910. Gertruda (nem. Gertrud)
• 1914. Rozalda (nem. Rosshalde)
• 1915. Knulp (nem. Knulp)
• 1919. Demijan (nem. Demian)
• 1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner)
• 1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen)
• 1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer)
• 1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen)
• 1922. Sidarta (nem. Siddhartha)
• 1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf)
• 1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch)
• 1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund)
• 1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt)
• 1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter)
• 1942. Poeme (nem. Die Gedichte)
• 1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel)
• 1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden)
• 1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art)
• 1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse)

Citati Hermana Hesea

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje lepotu i vrednost našem postojanju.

Suze su otopljeni led iz duše.

Blagost je jača od strogosti. Voda je jača od stene.

Suprotnost svake istine je takođe istina.

Svaki čovek neminovno postiže ono što je prema svom pravom nagonu prinuđen da traži.

Srećni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjeg sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Ljubav ne postoji zato da nas usreći. Ja verujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati.

Deca nipošto nisu blažena. Ona su sposobna da osećaju mnoge sukobe, rastrzanost i patnju.

Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time da čovek samoga sebe ne shvata ozbiljno.

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti. Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša obolela u cvatu vraća u prolećno doba začetka i detinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.

Bog nam ne šalje očaj da bi nas ubio, već da bi nov život u nama probudio.

Zlo koje jedno drugom nanosimo vreme briše i srce zaboravlja, ali časovi sreće ostaju – njihov sjaj je u nama.

Moći dati sebe za jedan trenutak, moći žrtvovati godine za osmeh, to je sreća.

Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život dobija smisao i vrednost.i uprkos patnji, prihvatiti sa zahvalnošću svaki zrak sunca i ni u bolu ne zaboraviti na osmeh – taj nauk svake prave poezije nikada neće zastareti i danas je, više nego ikada, potreban i dobrodošao.

Postoji neko zlo među ljudima koje ih sprečava da se udružuju i nagoni ih da između sebe otvaraju ponor. Jedino ljubav može da ih natjera da taj jaz premoste.

Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada zbog slasti.

Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu.

Ništa na svetu nije čoveku odvratnije nego da pođe putem koji ga vodi njemu samome.

Samoća je put kojim sudbina želi čoveka dovesti sebi samome.

Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna.. čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.

Ozbiljnost nastaje zbog precenjivanja vremena. Ali u večnosti vreme ne postoji, večnost je samo trenutak taman dovoljan za jednu šalu. Svet je lep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dete.

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvek kao ludost.

Ljudi koji imaju hrabrosti i karaktera drugim su ljudima uvek neugodni.

Ako nekoga mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Nas – one sa znakom, možda je svet s pravom smatrao čudnim, štaviše i bezumnim i opasnim. Mi smo bili probuđeni ili oni koji se bude i težili smo da uvek budemo sve savršenije budni, dok su težnje i traženja sreće drugih išle ka tome da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću vežu sve tešnije uz krdo.

Imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.

Nije naš cilj da postanemo kao drugi, potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su.