Roditelji pričaju o tome šta je najteže kada dobiješ decu

U prethodnih par godina, nekoliko mojih prijatelja je dobilo decu. Govnar Karl – tip koji je jednom zapalio svoj prdež i završio u bolnici – sada ima klinca u vrtiću. Stejsi, moja bivša sa interneta, očekuje blizance pre kraja godine. Pre nego što je zatrudnela, njena najambicioznija tvorevina je bila prodaja na Etsyju. Stejsi je prodavala lutkice trolova koje je izrezala tako da mogu da se koriste kao bong.

Nekada su moji fidovi na društvenim mrežama bili isključivo seksi vapaji za pažnjom, anksiozni statusi i pogrešno napisane reči pesama; danas ga polako preplavljuju fotografije bebica i dece. Evo moje bebe kako pokušava da pojede balon! Gledajte moju decu na plaži! Eno mog deteta kako pada na facu! Reči koje prate ove fotke su uvek pozitivne, uprkos činjenici da u većini slučajeva, kada naletim na rečene roditelje, oni deluju prilično umorno. Svako koga poznajem stvarno voli svoje klince i definitivno rade najbolje što ume. Ipak, sve to deluje prilično teško, u najmanju ruku. Nedavno, u želji da povedem iskren razgovor o podizanju dece, pitao sam roditelje šta je najteže kada imaš decu. Njihove odgovore možete da pročitate dole.

“Najteže? Što se osećaš otuđeno od prethodnog života. Puno mi nedostaju moji prijatelji bez dece i kada sam s njima mozak mi je pun idiotskih anegdota o mom detetu koje u stvari ne interesuju nikoga osim mene. Osećam se glupo što ih pričam ali nemam ništa drugo da ponudim. Kada si roditelj koji ne ide van kuće, to može da pređe u ozbiljnu usamljenost” – Kejtlin Cinovskis

“Najteža stvar u vezi roditeljstva do sada mi je bila činjenica da možeš da dobiješ dvoje dece u isto vreme. Deca su nam se rodila pre tri meseca i ne prođe ni dan da ne budem potpuno razblesavljen činjenicom da smo dobili dvoje. Radost, krivica, smeh, teškoće i potpuna užasnutost su sve mnogo izraženiji kada pogledaš nadole i vidiš dvoja usta koja traže hranu. Da li možda kod vas ima neka slobodna pozicija? Koliko plaćate?” – pevač/kompozitor Dejv Haus

“Kada postaneš roditelj, odjednom sve izgleda kao kriza. Ulozi su neverovatno visoki sve vreme. Zapanjujuće je koliko ti je malo stalo do sopstvenog života u poređenju sa životom tvog deteta. Svaka zaleđena bara postoje opasnost po život. Svaki orašasti plod izaziva strahove od antialergena. Svaka interakcija na dečijem igralištu podstiče strahove da će dete biti maltretirano… Osećam se kao da ne uspevam da dođem do daha već 5 godina” – Hejli Džienov-Mekonel

“Mislim da je na kraju krajeva najteža stvar ta velika želja da ih zaštitim od bola i svih poteškoća, a da usput nekako ne odrastu u potpuno sjebana preneurotična ljudska bića koja ne mogu da funkcionišu u stvarnom svetu. Mrzim što su bol i poteškoće neodvojivi deo odrastanja i učenja. Baš je sranje kada gledaš svoje dete kako se muči” — Megan Muni

“Ponekad, kada sam sa svojim detetom, ne osećam se kao da sam tu. Moram da se fokusiram na posao. Ali jedini razlog zbog kojega se fokusiram toliko na posao je da pružim bolji život svome detetu. A nekada mi se čini da bi bilo bolje za dete ako bih bio malo više s njim” – Džof G.

“Najteže kada sam postao roditelj je bio ne onesvestiti se u bolnici kada su mojoj ženi zaboli iglu za infuziju pred porođaj. Baš je ispizdela na mene, sa dobrim razlogom. Tokom samog porođaja sam bio skroz okej, za divno čudo” – Ramon S.

“Onaj osećaj da moraš da kupiš sve stvari da bi bio dobar roditelj, a onda i previsoka cena stvari koje nisu opcionalne kao što su vrtić, zubar ili cipelice” – Rebeka U.

“Najteži deo za mene je i dalje to što sam (i dalje) profesionalno nesređena i što pokušavam – i ne uspevam – da odredim prioritete koje stalno menjam. Onda se ničemu ne posvećujem dovoljno i bog zna koliko onda tu ima povoda za osećaj krivice” – Kristen Kembel

“Biti primer. Nisam umela život ni pre roditeljstva, a sada sam ja kao neki uzor” – Viktorija Vamos

“Taj osećaj da nikad u stvari ne znam šta tačno radim. To ti je kao beskonačan, stalno evoluirajući sindrom uljeza, zato što onog trenutka kada pomisliš da si ukačio šta je roditeljstvo, dete ti pređe u novu fazu razvoja i eto te nazad na početku…”— Sara Koen

“Kada se moja ćerka rodila, mama mi je došla u posetu i šetali smo se pored druma jedne večeri, ja sam gurala kolica u kojoj je bila moja ćerka, imala je tada svega nekoliko nedelja. Okrenula sam se ka majci i pitala je: “Jel’ da da ova anksioznost prođe ?” A ona je rekla: “O ne, menja se samo to ko je od moje dece izvor najviše anksioznosti, ali nikada ne nestaje” – Lusi Eveli

Neka imena u tekstu su promenjena.

Članak je prvobitno objavljen na VICE CA.