Novi Pazar je svet, Beograd provincija

Da se suze slivaju je normalno. Nije normalno da ne cure.

Normalno je plakanje, a smeh i ravnodušni izraz lica je vanrednost.

Miran i dugotrajan, tihi plač u Novom Pazaru uoči, tokom i nakon premijere filma o genocidu nad srebreničkim muslimanima i Bošnjacima.

Najbolji evropski film, snimljen u prošloj godini, zabranjen je u glavnom gradu Srbije, Beogradu.

Prvo, premijerno prikazivanje odigralo se pre dva dana u gradu u kojem je više od 90 odsto građana pripadnika naroda i veroispovesti nad kojima su Srbi izvršili genocid, o kojem je reč u filmu.

Novi Pazar je veliki.

On je svet.

Beograd je mali.

Beograd je provincija.

Provincija tako duboka i okrutna da je u njemu nemoguće emitovati film koji je osvojio najrelevantnije nagrade za ostvarenje iz oblasti filmske umetnosti u Evropi, jer govori o najvećoj noćnoj mori zločinačka, inspiratora i podržavalaca genocida.

Zašto?

Pa zato što su oni na vlasti, a iz centra, u Beogradu, vladaju i Novim Pazarom.

Gradom koji je svet.

Za razliku od okupiranog Beograda, od strane onih koji su birali žrtve po nacionalnoj i verskoj pripadnosti istoj onoj koja određuje Novopazarce.

Na premijeru filma su došle i majke Srebrenice. Iz Srebrenice su u Novi Pazar doputovale kasnije popodne, neposredno pre prve projekcije.

Sedele su za stolom u Kulturnom centru Novog Pazara sa Fahrudinom Kladničaninom, na moju i, svedočila sam, njihovu izrazitu sreću zbog značajnosti iskustva prijateljstva sa njim.

Bez kojeg, rekao je to i direktor tamošnjeg kulturnog centra, Husein Memić, neposredno pre projekcije, ideja o premijernom prikazivanju ne bi dobila podstrek u nastajanju a potom u odigravanju bila njegovom ulogom upotpunjena.

Majke Srebrenice su najblaže žene, najtragičnijih sudbina, koje će vam brisati suze iako vas ne poznaju.

Pred njima, za tim stolom, usred projektovanja filma „Qou vadis, Aida?“ nisam bila u stanju da govorim.

Da im kažem da mi je duša preteška, da mi je najlakše da samo ćutim i da najnormalnije plačem.

Da, da imam čvršća prijateljstva sa njima i iskustva druženja, izvesno bih očvrsla i ne bih zauzimala javni prostor opisima tuge, nemosti i plača u direktnom susretu sa žrtvama genocida.

One, znate, same cepaju drva kako bi se ugrejale tokom zime.

Bake, najmilije bake, čija se blagost u osmesima saosećanja pretvara u istinsku tugu zbog tuđih suza i patnje onih sa druge strane, strane njihovih dželata.

Ta drva one cepaju same, istim tim ostarelim prstima kojima brišu tuđe suze, istekle zbog njihove tragedije, u Potočarima, gde su izgubile tri sina i supruga, dva sina, supruga i gotovo sve muške članove porodice, pa opet dva sina, supruga…

Brišu tuđe suze zbog zastrušujućih smrti najbližih, starih sada već 26 godina, koje Beograd neće da vidi i odbija da prizna odgovornost nekolicine zlikovaca, njihovih najbrutalnijih manipulatora sa ciljem iskorišćavanja za ratno profiterske i pojedinačne interese.

Zlikovci koji su se sakrili iza Beograđana i ostalih građana Srbije, učinili ih monstrumima, neosetljivcima i idiotima, zabranili su film o tragedijama žena Srebrenice, Bošnjakinjama i muslimankama, koje, za razliku od ratno zločinačkih profitera, imaju beskrajno razumevanje i empatiju za nas.

Nas, kojima je zabranjeno da u bioskopima u Beogradu i ostalim gradovima sa većinskim srpskim stanovništvom, vide film o posledicama pogubne i zločinačke politike i danas aktuelnih nosioca vlasti u Srbiji.

Ali, ne samo za nas koji ne mogu da zadrže prisebnost i kontrolu nad tugom i suzama kada ih vide i upoznaju, kao i kada čuju muk ili jedva čujno jecanje u bioskopskoj dvorani tokom emitovanja filma o genocidu, već i za one koji na pomen filma „Quo vadis, Aida?“ kao nekakva produžena ruka zla, u potpunom neskladu sa sopstvenim interesom i osnovama ljudskosti, negiranjem i relativizacijom iznova ubijaju njihove najmilije.

I sam pokušaj ulaska u cipele Novopazaraca izuzetnost je veličanstvena zbog mogućnosti prisustva njihovom sažaljenju nad svima koji razumeju i znaju tragediju Bošnjaka i muslimana.

Poput svesti o tome da građani Srbije i danas većinski glasaju za one koji su stvorili i dirigovali genocidom nad njima.

Naime, razumevanje koje najveći broj Bošnjaka ima za nas, organizovane i izmanipulisane ubice ljudi njihove nacionalnosti, vere i identiteta teška je, preteška za podneti.

Prsti žrtava genocida, koje brišu suze na obrazima identiteta i pripadnosti zbog kojih su ti nežni i razumevajući dodiri ostali bez svojih najbližih, u okolnostima unutar kojih više od četvrt veka ne dobijaju satisfakciju, osim sporadičnih ili vrlo retkih izraza saosećanja, jednak je dodirima najviših ideja ljubavi i istine.

Samog uzroka pred kojim se onemoća i strada u paklu stvarnosti i nemogućnosti izmeštanja u drugačije okvire.

Naše žrtve su naši tešitelji, oni koji su nam oprostili svu glupost, kao i posledično zlo koje su upravo oni najdirektnije iskusili.

Žrtve su naši najbolji prijatelji.

Izvor: Danas

Foto: Foto: Luca Marziale / Danas

 

Podeli