Piše Galib Gicić: Ljiljan je proklijao iz srca šehida Srebrenice

„Spakovala mu komad kukuruznog hljeba, malo šećera i soli i jednu presvlaku… Idi sine, velim, valjda ćemo se sresti u Tuzli….Plačem ja, gledam za njim kako zamiče ispod kuće. Jamislila on otišo,kad odjednomon predame. Sine otkud tebe, pitam, a on se zaleti zagrli me, izljubi, kaže, nisam te mati bio poljubio pa sam se zato vratio,…. ,,  ( D.B./FB)

Iz najdubljih nurom obasjanih grobova šehida, iz bezdana bosanske krvave zemlje, iz bola majčinskog nijemog vriska nad kostima sina, iz znoja straha koji preplavi dječja prsa u poslednjem trenu, iz oka sestre što abdesti suzama nišan, iz neprolomljive glasne tišine. Iz srca što leže zakopana, iz kojih je zbog kapi suza proklijao ljiljan. Nek’ se nad svijetom utisne drhtaj nevinih jecaja. Da vječno odjekuje 11. jul. Da se osudi i pamti genocid.

Nek’ krvnici truhnu u dubinama krivice, nek’ im bude oduzet svaki mir! Neka se oni što su nijemo posmatrali suoče sa sebetom. Neka zlo negiranja bude zdrobljeno istinom, priznanjem i kajanjem.

A ti o dušo smirena vrati se Gospodaru svome zadovoljna, a i On zadovoljan tobom. I ne recite za one koji su ubijeni na putu Allahovom: “Mrtvi su!” Naprotiv, živi su, međutim ne opažate. (Kur’an)

Galib Gicić

Foto: Amel Emric AP