Čuvam sahat sa Kolo džamije

Novi Pazar – Stambolska džada, a danas Ulica 1. maja, je uvek bila prometna, putna, gradska, bučna i puna dućana… Nekada su u ovoj ulici (desno) radili:  stolari, obućari, pekari, kalajdžije, užari, opančari, berberi, kujundžije, kafečajnivca „Teferič“. Na levoj strani ove ulice, koja se vidi na karti  Sandžaka, oduvek su boravili: krojači, nalundžije, brašnjari, krojači mesari, sahadžije, poslastičarnica Aziza Adilovića.

Stambolska džada

Zanatskih radionica u Novom Pazaru sve je menje, ipak ima onih koji žele da očuvaju svoje tradiciju koja lagano nestaje… – Mnogo mi je žao što tih starinskih zanata ima sve manje i mladi nisu zainteresovani za to.- Bez obzira na sve teškoće s kojima se zanatlije susreću volim ovaj posao. Nasledio sam ga od oca, kome sam, kao dečak, pomagao u zanatskom poslu… Stekao sam mnogo prijatelja ovde… posećujemo jedni druge… Ovde nema mesta za politiku… razgovaramo o lepšim stvarima. Svega nam je dosta. Mi smo za lepšu stranu života – kazuje pazarski sahadžija Zijahudin Vapljanin.

Nasledio sam očev amanet

Ponekad bi mu se, dok bi unedogled zalazio u pojedinosti, zavtrelo oko srca, pogotovo tu na Stambolskoj džadi, gde je bukvalno iza svakih vrata živeo neki drugačiji svet. Očaranost zanatom ali i odgovornost – sve snažniji osećaj koji  Ziji često govori da treba da bude tu. To je značilo u Prvomajskoj ulici; da bi zaistata mlađi potomak porodice Vapljanin poželeo da nastavi tradiciju; dok bi čitav Novi Pazar čekao, razmišlja se, da to i učini… čeka da se stvari same dese. Volji je potreban motiv, razlog, povod…

– Mlade danas ne zanimaju stari zanati. Mlađe generacije se školuju za poslove od kojih će moći dobro da žive. Mi još uvek poštujemo porodičnu tradiciju i običaje… to je ono što nam niko ne može oduzeti – otkriva zanimljivi Zijo. Potujući po Srbiji naslušao se raznoraznih akcenata, ali nije čuo ništa tako očaravajuće kao taj – naravno, pazarski. Ali još uvek se susreću Jeni Pazar i Stara čaršija… sve ovo sad pripada Stambolskoj džadi, ali sandžačka mladost ne pripada svemu tome.

Osećam da pripadam ovde

– Svi ti moji prijatelji koji idu na more, svraćaju, leti, ja kad putujem po Srbiji, bilo gde, ja ih obilazim i tako. A to je sve iz radnje počelo. Mnoge moje mušterije znaju, moji prijatelji, kako ja radim, kako funkcionišem i tako – kazuje ljubazni Pazarac.

Sve je manje starih zanata

Izuzetan majstor, velikog znanja, stican u neprekidnom dugogodišnjem iskustvu. Ne zna se, da li je bolji čovek ili zanatlija, jer oba zahteva obavlja fenomenalno. Razgovarajući sa Zijom  shvatila sam – Pazarcima je uvek na prvom mestu rodni grad… Opisujem onako po emocijama kako se osećam  kao sandžački novinar, putujući po uspomenama. – Jeste li za još jednu kahvu – upita nas ovaj zanimljivi gospodin. – Ne. – Koliko ljubavi u zanatu! – No je se uvek vratim mojem Pazaru. Ovde, u ovoj radnji borabve mušterije, poznanici, prijatelji… Puna kuća! – Znaš, svaki čovek je priča za sebe – veli Vapljanin…  Sve je manje starih zanata.

Poznate sahadžije bili su: Mustafa Vapljanin, Ibro Dražanin, i Nazim Kavrajić. Priča o starim zanatima u Novom Pazaru startuje daleke 1461. godine. Kada kreće formiranje i razvoj grada na ovim prostorima. S razvojom grada počinju da se rađaju i prvi zanati na području Sandžaka.

Vrelina ljubavi ga je prijatno ošamutila i uznimirila: nije loše sačauvati pazarsku tradiciju, običaje, zanate…

Binasa Malićević