Moja fabrika

Novi Pazar – Da nema optimizma karakterističnog za rad novopazarskih tekstilaca – ovde bi, možda, bio kraj priče o poslovanju i radu Kombinata. Da li će Kombinat „Raška“ imati dovoljno vlakana za sopstvene proizvodne kapacitete? Niko u kolektivu, zasad, ne može da pruži precizan odgovor. Snabdevanje osnovnom sirovinom i repromaterijalom svelo se na svakodnevno dopremanje izvesnih količina. U takvim uslovima niko ne može da tvrdi da već sutra neće biti ozbiljnijih zastoja u proizvodnji.

Autobusi puni veselja

Problem nije nerešiv. Kako doći do pravog rešenja? U kolektivu su svi dosta očekivali od zajedničkog sastanka predstavnika „Raške“ i „Viskoze“ u Beogradu – tako se devedesetih razgovaralo između radnika u Tekstilnom kombinatu „Raška“ – priseća se Safet Krkišević.

Novi Pazar je noktima kopao zemlju dok nije stvorio gigant. U mislima je još jednom ispituje sebe, opširno, proveravajući, tragajući za kolektivom. Nije našao svoju fabriku. Uspomena je hrabra, i zahteva  munjevito oslikavanje jednog Pazara. Ako uspe, biće sačuvana od zaborava. – Pa, vreme briga je prošlo –  kaže naš prijatelj.

Doba je za razgovor. Bila je to slojevita, ozbiljna, retka novopazarska fabrika. Safet i njegov život stoje iza čuvene mašine „Picanol“, obojica bez daha od veselosti, zaokupljeni srećom svojih radnika… „Vidi nas“, reče nekadašnji poslovođa pazarskog giganta. Sve je njih prošla  teskoba. Radnici su zagrlili fabriku. Tužno je. Ali i prekrasno. Dobro nam je ovde. Neda nam se ići odavde. Mi nismo imali sreće da dočekamo mlađe generacije. Ništa ne može da se uporedi s tim stvaralaštvom. Osećali smo radost od mašina i onda nađete  život u tim halama. Na ovim spratovima živelo se za Novi Pazar, Sandžak, Jugoslaviju…

Da nas vrate banku da ne primamo

Glas mu je topao i oštar. Gleda unazad u gomilu ruševina… Oni veruju da ih u budućnosti čekaju sve one glasne mašine, kad bi moglo vreme da se vrati, žele da svi budu zajedno… Tražimo to radničko srce, a cela bivša Juga nije u stanju da ga pronađe. Mnogi znaci skretali su  pažnju  na tu rezidenciju. Sama zgrada je bila izgrađena od crvene cigle, s balkonima od klesanog kamena… „Drago mi je što ste uspeli da dođete“.

Iznenađeno su gledali u zidine. Stigli su do druge smene. Evo nas! „Nema reči kojima bismo ti mogli zahvaliti“ „Naša je dužnost da se brinemo o fabrikama, preduzećima, gigantima”…

Veći izvoz, podsetimo, prioritetan je zadatak uvek bio. Reklo bi se – imperativ za dalji rad Kombinata. Posle slabog izvoza  teško je poverovati da će i godišnji plan od nekoliko  miliona biti izvršen – sa čežnjom u glasu  saopštavao sam kolegama –  kazao je Safet Krkišević. Tako je nekad bilo…

Binasa Malićević