NESVAKIDAŠNJA PRIČA O TITOVOJ KUVARICI, BAKA BUDA ZA ŠPORETOM I U 90. GODINI: Majka me poslala u kuhinju da se udam, a ja ostala čitav život! A onda je u kafanu ušao Broz…

Budimirka Buda Mladenović zaštitni je znak, ali i tragična heroina motela kraj srednjovekovnog manastira Sopoćani kod Novog Pazara. Dok se bliži 90. godini života, ova starica i dalje s istim žarom sprema kulinarske specijalitete iz tog kraja i oduševljava goste.

 

Iako je u penziju otišla pre 15 godina, baka Buda na svom radnom mestu sprema teletinu na žaru. Nerado pristaje na razgovor, uz savet mladim kolegama da paze na jelo dok je ona odsutna.

 

“Nisam želela da radim ovaj posao, bili smo sirotinja, čuvala sam ovce, a majka me naterala da dođem u motel. Govorila mi je da je to jedini način da zaradim neki dinar i kupim nešto odeće kako bih se udala. Pristala sam, a tih prvih meseci sam stalno plakala, veliki je to šok bio za mene, nisu kafana i motel bili za prostu seljančicu”, priseća se Buda 1954, kada je prvi put zakoračila u kuhinju u kojoj će provesti ostatak života.

 

Kako kaže, kulinarskom zanatu naučila je Eržebet, kuvarica Moše Pijade, a ubrzo je počela sama da eksperimentiše i priprema specijalitete domaće kuhinje ovog kraja, poput proje, raznih pita, pogača, jagnjetine, teletine…

Tokom godina motel su pohodili ambasadori, razni državnici, direktori, čelnici Komunističke partije poput Rankovića, Kardelja, ali i sam Josip Broz Tito.

 

 

“Kad je odlazio, Tito mi je prišao i pozdravio se. Bio je veoma prijatan, zadovoljan uslugom, čak sam se i slikala s njim. Bio je to za mene veliki događaj koji ću pamtiti dok sam živa”, priča Buda.

 

 

Osim Tita, njenom kuhinjom oduševljeni su bili i svi gosti, ambasadori su po isteku mandata želeli da je vode u svoju domovinu kako bi im bila lični kuvar, ali se njoj nije išlo iz Sopoćana. I pored toga, nisu je zaboravili, pisma, razglednice i pokloni godinama su joj stizali iz Australije, Japana, Nemačke, Kanade, Meksika, Amerike… Da je angažuju, želeli su i vlasnici najboljih hotela Jugoslavije, a jedna delegacija diplomata ponudila joj je i posao u centrali UN u Njujorku. Spremili su i ugovor.

“I njih sam odbila. Sada se kajem, ali sam tada bila preplašena mišlju da budem u tom velegradu. Nisam znala jezik, bila sam sramežljiva, a svet je okrutan i opasan po naivnu balavicu sa sela”, priča Buda.

 

 

I tako godinu po godinu, deceniju po deceniju, motel joj je poslao jedina kuća.

Tako se prema njemu i odnosila, radila je 2 smene, spavala po par sati, na bolovanje nikad nije išla, a godišnji odmor koristila samo 4 puta.

 

 

“Zavolela sam ovaj posao, radila sam s puno ljubavi, ali nisam imala vremena ni za šta drugo, nisam mislila na sebe, nisam se udala, nemam porodicu… Žao mi je zbog propuštenih prilika, mnoga jela sam zalila suzama razmišljajući kako mi je život prošao”, bori se Buda da ne zaplače.

Izvor: Kurir