Hzr Rifatović: Ne bih dao Pazar za čitavu Švedsku

Novi Pazar – Hzr je bio prefinjen, obazriv, čak kad je otkrio da se pesma Čerkeza odavno ne čuje u Pazaru. Nije se skrasio kao pojedini, to nije mogao pored ove čaršije uspravnog držanja, koja je odisala mirisom duše predaka i zadivljeno milovala svoja nedra na reči bližnjeg rođaka pazarskih čuvenih svirača i pevača. – Bio je razborit. – Da li sam dobro shvatila? – Svim srcem volim pazarsku čaršiju, iako se danas mnogo toga promenilo. Ovo nema nigde. Čaršija je prepuna – priča Hzr i dodaje: – Ovo nema ni Švedska, ovakvo ne postoji nigde na svetu. Moj Pazar. Ako je tako iskren, a mogli bi i ostali…

Pazarski Čerkezi

Sandžak se duboko naklonio. Jednom kad se sprijateljiš s ljudima i kad dopustiš da ti čaršija dodirne ruku i srce, doduše srdačno, ispričao nam je ozbiljnu anegdotu o jednom gradu i njegovim stanovnicima. Pre nego što će nastaviti, Pazarac nas je upozorio na benžo, tambure, def, kaval, zurle, darbuku, daire…  – Pazi na muziku – ponavljao je – pripazi na moje Čerkeze – a zatim, kada se razgovor završio, šta drugo da se kaže… Duša i srce, sve me boli za tom čaršijom. Moja porodica – kazao je uljudni Hzr Rifatović.

Pazar još uvek ima dušu

Jeni Pazar je čuo taj tihi jauk, video je, razumeo. Zgrabio je za ruku svirača dok su sedeli kraj hotela „Beograd“ i promišljeno i učtivo odgovarali pazarskim boemima, koji jedva da su izlazili na kldrmu. Čerkezi su bili u pravu: njihovi istrumenti zahtevali su najbolje za one kojima su svirali i pevali. Ali bio je odistinski vezan za svoje korene, spreman da bdi noću, njegova ljudskost i odmerenost kao da su zaista bili  poželjni: – Sredinom  kldrmisane ulice tekla je čista voda iz jaza… bile su to „pazarske brazde“ – govori sjajni Rifatović.

Čaršija nije imala ni vremena ni prostora za bilo šta drugo  osim za ljubav i poštovanje, usled čega je bila potpuno pitoma i drugačija. Čerkezi su se brinuli o mehanama  koliko i dućandžije, otežali koraci i ovaj zakasneli drhtaj srca s kojim se Pazar probudio. Meraklije su pomislile kako će se raspravljati dok pesma leži između njih i usporava rad srca. Ta misao je usrećila naše Pazarce poput svake sandžačke pesme. – Oh, ta, istinita priča – rekao je snažno, pomalo oštro: nije govorio tiho, verovatno zbog galame na pijaci.

– Tu sam po čaršiji, ništa se ne menja, samo se stari i tako. Ali vi ne možete bez čaršije. Pa ne mogu, ali ja sam rekao. Zove me ćerka u Švedsku. Dođi malo u Malme, a da džaba ti je, ja, ne bih dao jedan dan u Pazaru, za ceo mesec u Malme. Za celu Švedsku? Ma kakvu Švedsku? Nema lepše zemlje na celom svet. I lepšeg grada od Novog Pazara. Nema, nema, i od našija ljudi bolje, nema nigde – kazao ja sa srećom u glasu naš Hzr Rifatović.

Pazar, njegov grad, njegov komad života, njegov svet… Čini ono što je mladost činila ašikovanju, dok je kroz nju prolazio….  Koja je sada tek preostali odjek osećaja, raspoloživi bolni odjek osećaja…

– Moji su svirali u čaršiji, po mehanama, kafanama, na veseljima… Oni su bili domaći, stalni svirači, voljeni od svog naroda…

Niko ne zna gde su isplivale Stara i Tijesna čaršija…

Binasa Malićević

Video zapis i priča snimljeni su u 2021. godini.