Čak 46 odsto đaka poznaje nekoga koga maltretiraju vršnjaci: Da li su prosvetnim radnicima vezane ruke u slučaju vršnjačkog nasilja

Umesto povišenog tona, potrebno je da se sa decom lepo razgovora i iskaže im se poštovanje, jer će oni uzvratiti istom merom.

Deca  nisu bojanke. Ne možeš da ih ispuniš svojim omiljenim bojama – poručio nam je pisac Haled Hoseini. I baš zato što ne možemo, nisu sve misli, navike i dela svih mališana “obojeni” istim bojama. Kod nekih dominiraju tmurniji tonovi. A oni asociraju na bezobzirnost. Bahatost. Agresiju. Na vršnjačko nasilje i nepoštovanje autoriteta oličenih u školi i prosvetnim radnicima. Priča o tome postaje jedna od glavnih vesti na dnevnom nivou. “Devojčice šamarale školsku drugaricu”, “Dečaku razbili glavu na nastavi”, “Isplivao šokantan snimak nasilja u školi”, “Đaci pretili profesoru”… naslovi su koji nas “bombarduju” svakodnevno. Iako je težište na vršnjačkom nasilju, sve su učestalije priče i o agresivnom ponašanju maloletnika prema nastavnicima, na koji se naslanja nedavni slučaj fizičkog obračuna učenika sa direktorom jedne škole. Prosvetni radnici se neretko žale da su im vezane ruke. Da zakon štiti decu, pa tako oni nemaju više prava ni da povise ton u slučaju nepoštovanja pravila na času. Govore da su generacije sve gore, neposlušnije i surovije. Mnogi smatraju da je maloletničko nasilje toliko uzelo maha, da je situacija postala beznadežna.

Međutim, Olivera Amidžić, diplomirani pedagog i stručni saradnik u srednjoj stručnoj školi “Branko Radičević” iz Rume kaže da ovoj priči mora da se priđe i iz jednog drugog ugla. Da se vidi kako da se pomogne deci, a ne da se ospe paljba na njih. Ona se ne slaže sa tvrdnjom da je vršnjačko nasilje postalo drugo lice detinjstva i adolescencije.

Ono se oduvek dešavalo, dešava se i, nažalost, dešavaće se, ali mi smo skloni da od svakog događaja napravimo senzaciju, umesto da se bavimo njegovim uzrokom – kaže sagovornica “Života plus”. – Ekscesi su neminovnost, a onda mediji od njih naprave još veću pompu, što je strašna greška. Suština je da se bavimo prevencijom nasilja. I da se paralelno sa tim posvetimo dobroj, pametnoj, talentovanoj, tolerantnoj i humanoj deci koju imamo.

KAD PORODICA ZAKAŽE

Istraživanje o vršnjačkom nasilju, odnosu prema manjinama i terorizmu, koje je prošle godine sprovedeno u šest osnovnih i srednjih škola u Vojvodini i na jugu Srbije, pokazalo je da je 60 odsto ispitanika bilo nasilno u nekom obliku, dok je 14 odsto bilo žrtva maltretiranja. Godinu dana pre toga, anketa sprovedena među 600 učenika osnovnih škola u Beogradu je otkrila da čak 46 odsto đaka poznaje nekoga koga maltretiraju i ponižavaju vršnjaci.

Naša sagovornica kaže da je tokom 17 godina rada sa decom zaključila da se nasilje među učenicima uglavnom dešava kao neka vrsta obračuna drugova, neretko najboljih. Oni se obično “zakače” zbog devojke ili drugarice vređaju jedna drugu zbog toga što su čule da je jedna nešto loše pričala o drugoj.

Olivera navodi da je problema oduvek bilo, ali da prosvetni radnici moraju da se trude da ih rešavaju u okviru zakonskih propisa i u skladu sa svojim ingerencijama. Mora da se dopre do đaka, ali ne vikom i bukom, već razgovorom.

Međutim, mi često brkamo lončiće. Mislimo da samo strogošću možemo nešto da postignemo. Ali autoritet nije strogost. On je nešto što se gradi i podrazumeva doslednost i poštovanje. Ako te mlad čovek poštuje i vidi da si dosledan u svojim delima i ličnim primerima pokazuješ dobru praksu, oni to prihvataju i usvajaju. Deci se danas zamera da su agresivna. Ali ja pre mislim da su ona samo neuposlena i zanemarena. Jedan deo mladih jeste bahat. Oni, kako sami kažu, “bleje, ubijaju se od dosade” i ne znaju šta će sa sobom. E, to je problem – smatra pedagog.

A to bi, dodaje, moralo da se adresira na roditelje. Sagovornica “Života plus” kaže da u takvim slučajevima uglavnom zakaže porodica.

Ona od malih nogu mora da angažuje svoj podmladak. U porodici se uče prave vrednosti i odnos prema radu. Roditelji moraju svoju decu da nauče da budu dobri, pošteni i vredni ljudi. Međutim, u trci za novcem, vaspitanje često stavljaju u drugi plan. Svaka čast onima koji uspevaju da ostanu trezveni u problematičnim situacijama i znaju kako da se postave kada vide da im dete klizi ka stranputici. To je izuzetno važno – kaže Olivera.

SILA NIŠTA NE REŠAVA

Sa društvenim mrežama je, čini se, sve otišlo nizbrdo. Deca kao da su postala i veće žrtve i veći dželati otkako su se pojavili pametni telefoni i moderne aplikacije. Svako svakog može da uzme na zub. I to neretko postaje neslana šala, jer se gubi svaka mera. Iz ugla pedagoga, problem je što je nepunoletnoj deci dozvoljeno da otvaraju razne, nimalo bezazalene, sadržaje na internetu.

Škola pokušava da podrži ispravno druženje i ispravnu komunikaciju, ali činjenica je i da se, otkako postoje društvene mreže, sve smatra nasiljem. Čak i obična čarka se tumači kao pretnja. Istovremeno, izgleda kao da su svi povređeni i da jedva čekaju da se neko bavi njima. U ljudskoj je prirodi potreba da skrećemo pažnju na sebe, pa nisu isključene ni zloupotrebe. Snimci koje đaci prave i onda ih “šeruju” preko interneta, ukoliko nisu senzacija, neće dugo opstati. Učenici to znaju i zato se igraju samo onda kada vide da će privući pažnju. Međutim, problem je i u tome što ne znaju da koriste pametni telefon u prave svrhe, pa kada im kažemo da na internetu pronađu nešto u vezi sa nekom lekcijom, oni ne znaju – navodi pedagog.

Ako je vršnjačko nasilje u neku ruku i u nekom obimu neminovnost, šta može da se učini da se ono svede na najmanju moguću meru? I kako škola i prosvetni radnici mogu da povrate autoritet koji su imali, a da se pritom ispoštuju svi zakonski propisi? Sagovornica kaže da su prosvetari obučeni kako treba da se postave prema đacima, ali i prema roditeljima, na koji način moraju da reaguju u određenim situacijama.

Smatram da sila ništa dobro ne može da učini. Može da izazove samo kontraefekat. Povisiti ton u razgovoru sa đakom nije potrebno, ako umeš da mu priđeš i lepo objasniš neke stvari. Postoje sasvim drugačije metode uz čiju pomoć možeš da privučeš i zadržiš pažnju dece, a da ne stvaraš buku. Mi moramo da umemo jasno da kažemo i ispravno komuniciramo, jer đaci od nas uče. Mi smo im uzori. I zato je, pre svega, na nama da iz sve snage radimo na prevenciji. Moramo mnogo da pričamo, a ne da naređujemo. Važno je da učenike zainteresujemo da oni budu ti koji će se baviti prevencijom i vršnjačkom edukacijom, a ne nasiljem – ističe sagovornica.

ZLOUPOTREBA NEJASNIH PRAVILA

Vrlo  često se mladima prebacuje da nemaju nikakve obaveze, a da su dobili sva prava. I da upravo to zloupotrebljavaju u razgovoru i odnosu prema nastavnicima. Bahate se. Odbijaju da izvrše zadatke. Ne ispunjavaju ono što im je propisano. I ne mare da li će zbog toga biti kažnjeni. Međutim, sagovornica “Života plus” je opet na strani učenika.

Činjenica je da oni koriste situacije u kojima pravila nisu jasno postavljena. Recimo, postoji mnogo kontradiktornosti oko toga da li sme da se jede na času. Mi smo obučeni da moramo da im dozvolimo da završe svoj obrok ili da im dopustimo da užinaju na času ako je to opravdano (npr. u slučaju bolesti). Tamo gde nije konkretno propisano šta se sme, a šta ne sme, oni koriste situaciju. Daš im mali prst, oni uzmu celu šaku. Ali sigurna sam da uprkos tome sa mladima možeš o svemu da se dogovoriš ako im iskažeš poštovanje – kaže pedagog

 

Izvor: Novosti