Veštačka sreća – zavisnost 21. veka

Kad imate skupa kola, lepu odeću, raskošnu kuću i druge statusne simbole, stičete utisak da vredite više i da ste iznad onih koji sve to nemaju.
Gledate komšiju u jeftinom autu i kažete sebi: To je zato što sam uspešan i zarađujem više. On je niko i ništa, a ja sam bogat!
Ubeđeni ste: Sused misli da sam faca, jer imam tako fensi auto! I pomisao na to vam greje dušu i podiže samopouzdanje. Međutim, ako komšija ima bolji auto, vaše samopoštovanje opada. Izlaz iz te situacije je samo jedan: prvom prilikom morate povratiti prednost!
Ovde se ne radi samo o automobilima.
Svaki put kad neko u vašem okruženju bude imao nešto lošije i manje od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Od toga zavisi koliko ste srecni.
Šarl de Monteskje, pisac i filozof, još odavno je rekao:
Kad bismo samo želeli  da budemo srećni, to bi se lako dalo postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, zato što uvek mislimo da su drugi srećniji od nas.
U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u zavisnike, koji podižu sebi vrednost po svaku cenu. Kupuju novi telefon, menjaju kola, nabavljaju skupe farmerke i skup nameštaj (za slučaj da im neko dođe u posetu) i koriste skupe parfeme, da naglase svoj istančan ukus i prefinjenost. A pošto je sve to vrlo skupo, ljudi koji pate od statusnih simbola – često se pate i sa velikim dugovima.
U potrazi za srećom, takvi ljudi podižu kredite jer za njih je nešto najgore na svetu – da se spuste na nivo onih koje smatraju nižim od sebe. I da bi sprečili da se to dogodi, spremni su da plate – šta košta, da košta!
Čak i održavanje tog prolaznog statusa mnogo košta.
Ako se nešto ne uklapa u status, oni ga skrivaju na sve moguće načine. I obrnuto: ono što naglašava status, ističe se svim sredstvima. Na primer, letovanje u hotelu sa 5 zvezdica biće obavezno objavljeno na svim društvenim mrežama, a hotel sa 3 zvezdice taktično će se prećutati.
Činjenicu da žive u jeftinoj kući, skrivaće na svaki način. Život takvih ljudi pretvara se u obmanu. Oni zavaravaju i sebe i druge. Najviše sebe. Ubeđeni su da zaista imaju status koji imitiraju i potpuno ignorišu činjenicu da je taj položaj rezultat dugova, koje će ceo život otplaćivati.
U jednom trenutku, banke prestaju da im pozajmljuju novac, pa izvor radosti i sreće naglo presušuje. Tada oni padaju u duboku depresiju. U isto vreme, oni za sve svoje nevolje okrivljuju upravo banke, vladu, težak život i poslodavca koji im nepravedno zakida platu.
Jedina osoba koju nikada neće okriviti su oni sami. Pa oni su samo hteli da budu “kao svi ostali” i da ne propuste važne godine svog života, da od života uzmu sve što pruža. Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju tešku finansijsku situaciju?
„Ne moram da odsednem u skupom hotelu, jer ne vidim razlog da skupo plaćam nepotrebne dodatke. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. Ne vidim veliku razliku među hotelima, pošto se čak i u najjeftinijem hotelu možete odmoriti ništa gore nego u najskupljem.
A ovaj kaput na meni – da, u pravu ste, nosio ga je još moj otac, ali to nije važno – ja sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još uvek mlad i neiskusan, pa se boji što će ljudi misliti o njemu, ako odsedne u jeftinom hotelu.
Mene ne brine šta drugi misle o meni, zato što znam svoju pravu vrednost. A milijarder sam postao zato što znam s novcem i umem da razlikujem prave vrednosti od lažnih.“