INTERVJU Rasim Ljajić: Bolje da lopatam nego da lupetam
Rasim Ljajić je uz ministarsku funkciju i lider Socijaldemokratske stranke Srbije, koja na našoj političkoj sceni postoji bezmalo deceniju i na predstojećim beogradskim izborima nastupa u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom.
Smatra da i pored trenutne podeljenosti opozicije, ona lako može da se ujedini posle izbora ako bi im to donelo odborničku većinu za preuzimanje vlasti u gradu i izbor gradonačelnika. Ipak, razgovor počinjemo jednom od životnih tema i pitamo šta smo opet zabrljali pa su Rusi stopirali uvoz krušaka iz Srbije.
– Još se ne radi o zabrani dok se dve inspekcijske službe, naša i ruska, ne usaglase oko čitavog slučaja. Šta god da se dogodi, nadam se da neće biti doveden u pitanje naš bescarinski izvoz na rusko tržište. Ne smemo sebi dozvoliti da zbog bilo kog pojedinca bude ugrožen vitalni interes države jer iz godine u godinu mi za 14-15 odsto povećavamo izvoz poljoprivrednih proizvoda u Rusiju.
Šta je problem?
– Sumnja u reeksport. Međutim, treba biti izuzetno oprezan jer je bilo situacija da nisu naši reeksportovali, već su to radili drugi, zloupotrebljavajući ime Srbije. Tako su jednom Poljaci na jabuke stavljali naše etikete i prodavali ih u Rusiji. Razne mahinacije se rade i zato ne treba ništa prejudicirati dok komisije ne završe posao.
Kruške ćemo valjda i dalje prodavati, hoćemo li prodati „Telekom“?
– U ovom trenutku prodaja „Telekoma“ nije tema i neću da nagađam. Mogu reći da je naše tržište telekomunikacija dosta stabilno, iako su ta tržišta globalno u krizi i traže nove modele opstanka.
Predsednik Vučić često zna da kaže da ga duša boli što „Telekom“ nije prodat 2015. godine i što je podlegao pritiscima. Zar ne bi trebalo da nas duša boli što prodajemo jedno profitabilno preduzeće?
– Najiskrenije, mislim da su i tada postojali svi ekonomski razlozi da se “Telekom“ proda. Zašto? Vaš proizvod vredi onoliko koliko je neko spreman da plati, a ne koliko vi tražite. Mogu ja da smatram da mi automobil vredi 10.000 evra, ali ako na tržištu dobijam dve hiljade, onda mu je to i vrednost. Imali smo transparentnu proceduru, više ponuđača i više se nije moglo dobiti. Međutim, odlučili su politički razlozi i klima koja je stvorena – kako prodajemo zlatnu koku, kako država može tim da upravlja, da nipošto ne treba prodavati. I da je u toj atmosferi „Telekom“ prodat, verovatno bi pala sumnja na čitavu transakciju i zato niko nije smeo da preuzme tu vrstu rizika.
Moguće, ali ako imamo u vidu da je suma koju smo tražili za „Telekom“ – 1, 4 milijarde (dobijali 1,1) ravna desetogodišnjem profitu preduzeća, ispada da to i nisu neke pare?
– Tržište telekomunikacija morate gledati u perspektivi, a ono je generalno u krizi, ukrupnjava se i samo će veliki igrači moći da opstanu. Da bi se na njemu opstalo, potrebne su velike investicije i pitanje je da li „Telekom“ može da izdrži tu konkurenciju. U svakom slučaju država bi morala mnogo da ulaže ukoliko želi da „Telekom“ opstane.
Više od dvesta stručnih ljudi (Akademija inženjerskih nauka) smatra da ne treba prodavati „Telekom“. Šta stručnjaci ne znaju, a znaju političari?
– Ti stručnjaci bi trebalo da znaju kako iz „Telekoma“ svakodnevno odlaze upravo stručnjaci i dobri inženjeri jer u multinacionalnim kompanijama dobijaju daleko veću platu. A da im „Telekom“ da neku veliku platu, usledila bi hajka. Na kraju, ako se neće prodavati, onda je potreban profesionalni menadžment, a takav menadžment košta. Ti ljudi neće da rade za platu od 90.000 dinara.
Kad će još pojeftiniti ili će se ukinuti roming u regionu?
– Mi imamo tu odluku o snižavanju cena rominga za Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i Crnu Goru, cena roming usluga se smanjuje i došli smo do toga da cena odlaznog poziva košta 19 evrocenti. To je još šest puta više nego u EU gde je cena 3,2 evrocenta. Mi smo se u tri navrata obraćali Evropskoj komisiji sa zahtevom da direktiva o ukidanju rominga važi i za zemlje koje su u procesu pristupanja Evropskoj uniji i sva tri puta smo odbijeni.
Zašto?
– Postoji formalan razlog. Direktiva o ukidanju rominga važi samo za zemlje EU i oni kažu ako bi se to i na nas odnosilo, morali bi da menjaju direktivu, a to je jako komplikovan proces i pitanje je koliko bi trajao. Drugi razlog je što se tome protive telekomunikacioni operatori jer im pada profit. Bugarska, kao predsedavajući EU, pokazuje interes da se to pitanje pokrene i sada sam malo veći optimista i možda se otvaraju male šanse da ova direktiva o ukidanju rominga počne važiti i za zemlje zapadnog Balkana.
Da vidimo kako se i preko čega komunicira u predizbornoj kampanji. Vi delite knjige i sadite drveće.
– Kao manji koalicioni partner imamo tu vrstu slobode da imamo i vlastitu kampanju. Podelom knjiga nameravamo da ukažemo na važnost obrazovanja i znanja. Obraćamo se i penzionerima i starijima od 65 godina, razgovaramo sa tim ljudima, idemo po njihovim domovima, klubovima, udruženjima, i to ćemo nastaviti da radimo i posle izbora. Treće, obilazimo nižerazredne fudbalske klubove i klubove mlađih selekcija širom Beograda. Bio sam zaprepašćen kada sam saznao da u Obrenovcu ima preko 30 fudbalskih klubova, u Lazarevcu preko dvadeset, postoje dve lige, prva i druga opštinska. Divno je što toliko klubova postoji, ali uslovi u kojima treniraju su katastrofalni. Svlačionice liče na kokošinjce i rešili smo gde god možemo da posle izbora organizujemo mobe i popravimo šta se da popraviti… Četvrta stvar su parkovi koje sređujemo gde nas pozovu.
Malo vam je zamereno, konkretno iz Pokreta Dosta je bilo, da imate funkcionersku kampanju.
– Nikad i nigde u kampanju nisam otišao pre pola četiri, to jest dok mi se ne završi radno vreme. I kakve veze ovo što radimo ima sa trgovinom, turizmom, telekomunikacijama? Oni se kao pitaju da li imamo ovlašćenje da menjamo mobilijar u parkovima i odakle nam pare za to. A mi menjamo polomljene daske na klupama i poneku ofarbamo. Moj moto je – bolje da lopatam nego da lupetam.
Prognozirali ste da je iluzija da će se opozicija ujediniti, nekako su skrpili tri glavne kolone.
– Znao sam da se neće ujediniti, ali nisam pretpostavljao da će imati toliko lista i kolona. Sa stanovišta vlasti to je, sa jedne strane, dobro, ali s druge strane ne mora da znači ništa. Te kolone bi se lako ujedinile ukoliko bi moglo da se dođe do 56 odbornika.
O Hagu
Četrnaest godina ste na čelu Saveta za saradnju sa Haškim tribunalom koji je formalno prestao da postoji. Je li vam laknulo?
– Pripao mi je najnezahvalniji, najteži i najopasniji posao gde ne možete da ispadnete dobri šta god i kako god da uradite. Sad kad se sve završilo, osećam olakšanje, ali pre svega zato što mi je savest mirna. Radio sam časno i profesionalno i niko ne može da mi zameri da sam doneo bilo kakvu odluku ili dao izjavu koja je mogla da našteti nekom od ljudi kojih se to ticalo. Tačno je da sam sve te godine morao da hodam kao po jajima jer je stvar bila delikatna.
Je li Hag ispunio svoju funkciju?
– Uloga suda nije da miri narode i države, već da presuđuje konkretnim ljudima za konkretne zločine i donese satisfakciju porodicama žrtava. Međutim, Hag je sam sebi nametnuo taj cilj da će doprineti pomirenju. Kad vidimo rezultate i gde smo danas, nisu se proslavili u toj misiji.
O Zukorliću
Gospodin Muamer Zukorlić se potpuno posvetio politici i sad ste koalicioni partneri. Viđate li se?
– Ne, ali mislim da je Zukorlić za nas uradio nešto što nam ide u korist – ušao je u politiku i ne može više da se krije iza verske odežde. Druga stvar jeste ta što je izašao iz Sandžaka i došao na ovu veliku političku scenu gde ćemo s konačno izmeriti koliko ko vredi.
Razgovarao: Ranko Pivljanin/ Blic
