Reportaže
Reportaže

Reportaže (33)

nedelja, 22 januar 2012 19:58
Novi Pazar - Tokom uklanjanja  gareži i pepela, koji su uz zidine, jedino što je ostalo od stare Nikšićke džamije u novopazarskom naselju Hadžet,  pronađena je  sveta islamska knjiga Kur’an.
petak, 09 mart 2012 10:10
Mlаdoj šаmpionki Ameli Terzić iz Novog Pаzаrа ljubаv premа roditeljimа i zemlji u kojoj živi znаči mnogo više od novcа. Zbog togа je, i pored primаmljivih ponudа iz inostrаnstvа, odlučilа dа ostаbe i brаni boje Srbije.
ponedeljak, 29 jul 2013 10:33
Svi vi Bošnjaci koji živite na ovim prostorima trebate znati da tu negdje blizu vas, dakle u Sandžaku, imate svoju braću i da su naša vrata, kapije Sandžaka, u svakom trenutku otvorena za sve ljude dobre volje, a posebno za vas iz Prizrena i cijelog Kosova.
subota, 17 decembar 2011 10:26
Prijepolje - Zbog rodnog kraja i lekarskih izazova ostavio Australiju, porodicu i platu od preko 5.000 eura.
nedelja, 27 novembar 2011 09:27
Neobičan fenomen kamenih kugli i kamenja na području Priboja
subota, 26 novembar 2011 09:32
Nova Varoš - Nakon što su jedva vidljivi ostaci srednjovekovnih zidina sa bedemima na planini Oštrik u selu Rutoši, na samom razmeđu opština Nova Varoš i Priboj odvajkada predstavljali veliku enigmu, ovih dana došlo se do epohalnog otkrića.
četvrtak, 24 novembar 2011 08:52
Priboj - 20. decembra u Okružnom sudu u Užicu na zahtev Ivanke Soldatović-Lavrenčić  85-godišnje starice, treba da bude rehabilitovan Radmilo Lavrenčić, njen bivši suprug, koji je bio osuđen „na pravdi Boga“ najpre na 15. godina strogog zatvora, a potom na 8. godina robije zbog zloupotrebe službenog položaja. Na jučerašnjem ročištu u Okružnom sudu zatraženi su dodatni dokazi i svedoci da je ovo bila politička presuda i suđenje, pa će se 20. decembra na sudu pojaviti tadašnji predsednik Saveza komunista FAP-a Miša Lomić i predsednik sindikata FAP-a Stevo Sparić. Bez dokazane krivice, Lavrenčiću je na dušu stavljeno to da je stari rashodovali džip „landrover“, vlasništvo pribojskog FAP-a, navodno poklonio tadašnjem Narodnom odboru opštine Priboj i stari tranzistor „lampaš“ selu Kratovo kod Priboja. „Landrover“ nije ni poklonio, jer je prema izjavi tadašnjeg predsednika Radničkog saveta FAŠ-a Rada Novakovića to učinjeno na osnovu odluke radničkog savetam ali je tu odluku tadašnji Okružni sud uništio, pa je i ovaj poklon stavljen na dušu Radmila Lavrenčića! Čekam ovaj dan 54. godine pa sada mogu mirno da sklopim oči i umrem, rekla nam je ovih dana Ivanka, obradovana i vešću da je SO Priboj donela nedavno odluku da jednoj ulici u ovom gradu, onoj koja vodi ka FAP-u, daju zvanično ime Radmila Lavrenčića, u znak poštovanja prema ovom čoveku koji je stvorio FAP i od Priboja sa par hiljada stanovnika napravio moderan industrijski grad sa tridesetak hiljada žitelja. Radmilo, čiji otac je bio Slovenac, a majka Srpkinja, inače rođeni Beograđanin, kao mlad inženjer sa nedostatkom nekoliko ispita do diplomiranja, obreo se pedesetih godina u nedođiji, u Sandžaku, sa zadatkom da tamo, u kraju gde gotovo niko nikada nije video automobil, gde se jedino znalo za volove koji vuku kola na četiri drvena točka – podiže fabriku teških kamiona. Zahvaljujući ovom neverovatnom čoveku u Sandžaku su 1953. godine počeli da se proizvode kamioni u Fabrici koja je na potom postala licencni partner čuvenog nemačkog "Mercedesa" i najveća fabrika privrednih vozila na Balkanu, ali je Radmilo Lavrenčić zbog toga bio prva žrtva velike političke zavere Slovenaca i Hrvata, što ga je ni kriva ni dužna odvelo na desetogodišnju robiju i na kraju koštalo i – života. - Otac ti je Slovenac, tebi je mesto u Sloveniji, da razvijaš slovenačku industriju. Setićeš se ti našeg razgovora i kajaćeš se što nisi prihvatio ovu ponudu. Ja sam te stvorio, ja ću da te uništim – zapretio je Franc Leskovšek Radmilu Lavrenliću koji je ostao uporan da baš u Priboju, u Srbiji, treba da ostane fabrika privrednih vozila. Nažalost, Leskovšekove reči su se obistinile i Radmilo Lavrenčić je doživeo tešku i najcrnju sudbinu. A cela priča o "slučaju Lavrenčić" pocinje neposredno posle rezolucije Informbiroa 1949-1952. godine, kada je dobar deo opreme i odgovarajuće proizvodnje iz Srbije pod izgovorom da se preseljava "zbog Sovjetske opasnosti", premešten iz Srbije u druge republike. I beogradski nesvršeni inženjer Radmilo Lavrenčić, kome je, tada, do diplomiranja na Mašinskom fakultetu trebalo još nekoliko ispita, obreo se u Priboju i latio pionirskog posla na običnoj ledini koji je za njega, kako je sam tvrdio, bio veliki izazov. Uz sve to, u vreme vladavine komunista, Radmilo Lavrenčić nikada nije bio član Titove partije, niti je posedovao crvenu komunističku knjižicu i nikada nije prisustvovao nijednom komunističkom sastanku, ali je u to vreme – uspeo da napravi fabriku teških kamiona na ledini u sandžačkoj nedođiji, da je očuva i da sve to u vremenu totalnog jednoumlja – glavom plati! Presudnu ulogu u osnivanju FAP-a odigrao je Svetozar Vukmanovic Tempo, tada predsednik Privrednog saveta savezne vlade, na koga su bili kivni i Slovenci i Hrvati, ali on je bio uporan dajući podršku Lavrenčiću da se u Sandžaku gradi fabrika teških kamiona. Tempo i Lavrenčić bili su uporni i, sa tada, čuvenom firmom za proizvodnju kamiona "Saurer" iz Beča, sklopili vrlo povoljan dogovor za Srbiju za otkup licence. Saurer je pristao da se uz otkup od 200 kamiona ustupi i dokumentacija i pravo proizvodnje. "Saurer" je tada poklonio FAP-u jedan autobus za prevoz radnika, dva terenska vozila i jedan radio aparat na baterije. Ovo ne bi ni bilo vredno pomena da upravo ovi pokloni nisu kasnije postali glavni predmet optužbe protiv Lavrenčića. Prva vozila montirana u FAP-u pojavila su se na Velesajmu u Zagrebu, odmah je ugovorena prodaja 700 kamiona, a prvih 100 kamiona prodato je Turskoj. Naravno, to je izazvalo veliki jed i zavist slovenačkih i hrvatskih partijskih rukovodilaca. Kamioni u koloni za Tursku prošli su kroz Beograd u kome je zaustavljen saobraćaj, sve je grmelo od zaglušujućih sirena FAP-ovih kamiona, a na celu kolone išao je "ševrolet" direktora FAP-a Radmila Lavrenčića. Naravno, na Lavrenčićev uspeh bili su zavidni i srpski političari. Lavrenčić je i u Turskoj, pred brojnim svetskim novinarima u centru Istambula snagu i performanse FAP-ovih vozila demonstrirao terajući vozače da se penju uz stepenice i spuštaju niz stepenice, što je bila atrakcija prve vrste i divljenje Turaka vozačima FAP-a i njihovom direktoru. Medutim, na zahtev, najcešće Slovenaca i Hrvata, FAP su obilazile razne savezne i republičke komisije, ne bi li ga zatvorili, jer se on nalazio u – srpskoj provinciji. Za takve prilike Lavrenčić je organizovao svaki put predstavu – naložio bi da se rastavi desetak uvezenih kompletnih kamiona, a zatim su radnici uvežbavali da ih sastavljaju, da bi ponovo pred dolazak komisije bili rastavljeni i u prisustvu komisije sastavljani na improvizovanoj "liniji montaže". Tako je Lavrenčić uspevao da ubedi svaku komisiju političara da je proizvodnja kamiona u Priboju ozbiljno započela i da ce tu ostati fabrika. Prilikom dolaska raznih komisija u FAP pogoni su bili besprekorno cisti, sve blistalo i bilo na svom mestu, a svi radnici su nešto radili i sve raspoložive mašine su brujale. Na znak da komisija dolazi sve bi bilo u pokretu, radu i velikom poslu – direktor Lavrenčić je objašnjavao radnicima da od toga zavisi dalji opstanak fabrike kamiona u Priboju. Svetozar Vukmanovic Tempo, a na zahtev hrvatskih i slovenačkih političara i vojnog vrha, Tempo je stao na celo komisije koja ce otići u Priboj i FAP i sve još jednom proveriti na licu mesta. Lavrenčić je svojim kanalima bio na vreme obavešten o dolasku komisije. Danonocno su u FAP-u vršene pripreme, fabrika je očišćena i sređena, gotovi kamioni parkirani u liniju, sve je okrečeno, izloženi osvojeni delovi, a linija montaže je radila punom parom. Nije ni trebalo puno improvizacije, jer je FAP zaista radio punim kapacitetima. Tempova komisija je krenula za Priboj da tobože iznenadi Lavrenčića, a autobus TAM-a kojim su putovali se posle stotinak kilometara – pokvario. Lavrenčić je imao informaciju o kvaru i brže-bolje poslao FAP-ov autobus da dovezu Tempa i njegovu komisiju u Priboj. Komisija je dve nedelje pregledala i proveravala tehničku i pravnu dokumentaciju, proizvodne hale, proizvodnju i nije našla ništa sporno. Izveštaj o radu FAP-a bio je pozitivan, a odmah posle izveštaja komisije i sam Tempo se našao na udaru hrvatskih i slovenačkih političara. A onda su Slovenci i Hrvati pokušali da iskoriste i poslednji adut – Lavrenlića treba skloniti po svaku cenu. Savezni organi su zahtevali da se FAP-ova strulna ekipa upozna sa novim tehnologijama i izborom neophodne opreme za proizvodnju teških kamiona, pa je ekipa o trošku tadašnje jugoslovenske državne kase upućena da obiđe proizvođače teških kamiona u SSSR, Poljskoj, Cehoslovackoj, Nemackoj, Švajcarskoj, Francuskoj i Italiji. To je bilo dugo putovanje sa dva putnička automobila, od prve polovine novembra 1956. do prvih dana februara 1957. godine. I dok je Lavrenčić sa saradnicima obilazio evropske proizvođače, u FAP-u su devizni inspektori prethodno dobro instruirani u UDBI, vršili kontrolu poslovanja, ali i kontrolu i ocenjivanje političke podobnosti Lavrenčićevih saradnika. Tako se u Milanu pojavila supruga tadašnjeg partijskog sekretara FAP-a Sava Dautovića, koja je tamo otišla sa zadatkom da Lavrenčiću saopšti da ce biti uhapšen čim kroči u Jugoslaviju. On je odbio da pobegne u svet i odlučio da se vrati u Jugoslaviju, rekavši joj "da nije nizašto kriv da bi bežao"! Radmilo se vratio u Jugoslaviju preko Slovenije, i zaista, čim je kročio na slovenačko tle uhapsili su ga – srpski policajci. Ali, tada se dešava potpuno smešna situacija – na putu ka Beogradu uhapšeni Lavrenčić vozi svoj "ševrolet", jedan policajac sedi pored njega, drugi pozadi. - Ti si, svakako, nešto skrivio, rekao bih nešto grdno, čim su nas poslali na granicu da te uhapsimo – govorili su policajci Lavrenčiću. Na ulazu u Zagreb policajci su tražili od Lavrenčića da stane ispred jednog motela, a potom su mu saopštili „idemo da se malo osvežimo, a ti se malo odmori“! Jedan od njih dvojice se povratio i rekao mu doslovce:"Nešto mi je čudno u tvom slučaju, jer nam nisu rekli ono što u takvim slučajevima redovno govore – ako pokuša da pobegne, zna se"! A potom nastavio: "Ovo je veliki grad, blizu smo aerodroma. Ako se izgubiš mi te nećemo juriti"! Kada su se posle dužeg vremena vratili, jedan od njih je rekao: "Ti si još tu, čekaš nas, nigde nisi mrdnuo"!       Radmilo Lavrenčić je uhapšen 14. februara 1957. godine bez prethodne saglasnosti Republičkog javnog tužilaštva. Očigledno, hapšenje je usledilo na osnovu pritisaka koje su vršile političke strukture Slovenije, Hrvatske i – Federacije. Lavrenčić se mnogima teško zamerio – Hrvatima što im je propala proizvodnja kamiona i autobusa tipa "Merkur", Slovencima zbog TAM-a, armijskom i političkom vrhu tadašnje Jugoslavije zbog oštrih i uvredljivih reči, što ne podržavaju proizvdnju teških kamiona u Srbiji. Optužnica protiv Lavrenčića bila je zaista bizarna: "Lavrenčić je iz sredstava tajnog konta poklonio NO sreza Priboj terensko vozilo "Landrover" u vrednosti od oko 2.900 dolara. Takođe, Lavrenčić je poklonio osnovnoj školi u Kratovu, jednom od najzabačenijih sandžackih sela bez struje, radioaparat na baterije u vrednosti od 80 dolara"! Takođe, Lavrenčić je okrivljen za lumpovanje i kockanje u barovima i kockarnicama Nemačke, Italije i Austrije. Hapšenje Lavrenčića bilo je tih dana propraćeno u celokupnoj dnevnoj štampi kao afera decenije. Najatraktivniju priču za "široku potrošnju" ispričao je o Lavrenčiću zagrebački "Vjesnik", koji je tvrdio da je Lavrenčić pio vino iz cipelice cuvene pevačice Katarine Valente, što uopšte nije bilo tačno, niti ikada bilo čime dokazano. Svedoci optužnice bili su Nikola Vojinović, čovek ondašnje UDBE infiltriran u FAP-u, Pribojac Derviš H., zatim izvesni Slobodan Stojkanović, lažni svedok regrutovan sa Golog otoka samo da potvrđuje ono što je svedočio Nikola Vojinović, zatim Rade Stojadinović koji je neposredno pred Lavrenčićevo hapšenje došao sa njime u sukob zbog lošeg rada i koji je prisustvovao terevenkama u Bečkom "Eden" baru kada se zaista pio šampanjac iz cipele Nadežde Popović, Lavrenčićeve sekretarice, koja je tih dana uspela da se udomi i uda za Stojadinovića. Sudski proces u Okružnom sudu u Užicu protiv Radmila Lavrenčića trajao je šest meseci i u avgustu 1957. godine direktoru FAP-a se izriče zatvorska kazna u trajanju od 15. godina strogog zatvora, za delo – pljačke. Za vreme suđenja sudska – improvizovana školska učionica u užičkoj gimnaziji, bila je prepuna, a na dan presude bilo je mnogo sveta koji nije mogao da se izbori za mesto u "sudnici". I redovnim posetiocima suđenja ostalo je mnoštvo nejasnih i neutemeljenih stavova presude. Radilo se o klasičnom političkom suđenju, prvom i najvećem suđenju ove vrste u Titovoj Jugoslaviji, bombastim naslovima u dnevnoj štampi stvorena je klima u javnosti, pored žestokih političkih pritisaka na sud, pa je užički Okružni sud doneo presudu koja nije uopšte imala svog logičkog utemeljenja. Tako je sud terensko vozilo koje je Lavrenčić poklonio NO sreza Priboj tretirao kao krivično delo pronevere, da bi u žalbenom postupku to isto tretirao kao "zloupotreba položaja", a poklanjanje radio aparata na baterije osnovnoj školi u selu Kratovo tretirao kao – humano delo. Po Lavrenčićevoj žalbi Vrhovni sud priznaje "da je presuda prvostepenog suda bila sa puno proizvoljnih zaključaka, kao i da je ostalo puno toga spornog i činjenični nedokazanog"! Međutim, i u Vrhovnom sudu su sedeli slovenački i hrvatski politički kadrovi, pa je napisano obrazloženje za smanjenu kaznu Lavrenčiću na sedam godina i osam meseci: "Veliku bezobzirnost prema društvenoj zajednici Lavrenčić pokazao time što je Sreskom odboru u Priboju ustupio jedno terensko vozilo, a Osnovnoj školi u Kratovu radio aparat"! Lavrenčić je bio uporan da nije uopšte kriv nizašto, naprotiv – jednom potpuno zaostalom kraju Srbije poklonio je fabriku teških kamiona, opismenio, obučio i zaposlio na hiljade mladih ljudi i preporodio čitav jugozapad Srbije. Njegov zahtev za zaštitu zakonitosti, kao poslednji pravni lek, nije usvojen od tadašnjeg Saveznog javnog tužilaštva – tamo su ga "na nož" dočekali slovenački i hrvatski kadrovi. Međutim, posle samo tri godine izdržane kazne, pred kraj 1961. godine Radmilo Lavrenčić je oslobođen daljeg izdržavanja kazne, uz uslov da ne obnavlja sudski proces, na što je on pristao stavljajući svoj potpis. I danas u Priboju se tvrdi da nema sumnje da je za sve o slučaju Radmila Lavrenčića znao i Josip Broz Tito i naravno – nije ništa hteo da preduzme da se, nažalost, ostvari pretnja Slovenca Franca Leskovšeka: "Ako ne dozvoliš da se proizvodnja teških kamiona premesti u Sloveniju, ja ću te uništiti"! Nakon izlaska iz zatvora, Lavrenčić je bio uništen čovek i moralno i psihički! I, 29. maja 1967. godine, pod čudnim okolnostima, Radmilo Lavrenčić je poginuo kod Batočine na autoputu Beograd-Niš. Očigledno, nameštena mu je od strane tadašnje UDBE saobraćajka, koja ga je koštala života. Mujo Bjelopoljac
sreda, 23 novembar 2011 08:45
Priboj - Vaso Vasilić (50) iz Priboja od svoje šeste godine potpuno je slep, ali to nije smetnja da on radi najsloženije poslove kojih se libe i oni najzdraviji, da radi sve poljoprivredne poslove, pravo razne alatke, da popravlja elektro uređaje, ali i da vaja u drvetu stvarne likove i objekte da bi mu pozavideli i vrhunski umetnici, da pravi gusle od javorovog drveta, da surfuje na internetu...! Slepoća mu nije bila hendikep da u osnovnoj školi za školsku godinu završava dva razreda, da završi Ekonomsku školu, završio bi i Pravni fakultet da je imao ko da ga kao slepo lice prati na predavanjima. Ali je zato jedan od najboljih matematičara u Priboju, studenti mu donose da im pomogne u rešavanju najsloženijih matematičkih zadataka. Vaso je omiljen među svojim brojnim prijateljima u Priboju, jer je vrlo simpatičan čovek, svakog, naravno, poznaje po glasu, zna na stotine napamet brojeva njihovih mobilnih telefona, a za prijatelje potpuno besplatno pravi stolice, stolove i vaja figure u drvetu! Iako potpuno slep, on ima svoju radionicu i sopstvemni atelje u selu Batkovićima, ima na stotine alatljika koje je uglavnom sam napravio, ali i figura izvajanih u drvetu. Svoju životnu priču započeo je neveselim događajem iz detinjstva, kada je ostao bez oba oka. - Još kao šestogodišnji dečak, igrajući fudbal u mojem selu Batkovići kod Priboja, jureći za loptom, pronašao sam bombu kašikaru. Pošto nisam mogao da sa nje skinem onaj lančić, sa mojim drugom sam uzeo sekiru, udarao po mobni i desila se tragedija. Ja sam ostao bez očiju a drug bez obe noge – započinje svoju tužnu životnu priču Vaso Vasilić. Kaže da se tri godine lečio, a onda je osnovnu školu završavao tako što je za školsku godinu sa odličnim uspehom završavao po dva razreda i potom završio Ekonomsku školu. - Okončao sam i prvu godinu Pravnog fakulteta u Beogradu, ali nije imao ko da me prati kao slepo lice i vratio sam se u svoje selo. Radio sam i to činim i danas sve poljoprivredne poslove, kopam, kupim seno, ali i pravim poljoprivredne alatke za sebe i prijatelje – grabulje, kosišta za kose, pravim stolice i stoloce, a od drveta vajam likove i figure samo sa dletom i testericom iz jednog dela. Pravim i originalne gusle od javorovog drveta, u dokolici guslam i zapevam za svoju dušu. Imao sam nekoliko izložbi mojih vajarskih radova u Beogradu, Zemunu, Priboju, Užicu. Pošto volim da puno čitam klasike i istorijske romane, ja vajam likove i objekte iz tih romana. Najčešći junaci su mi iz Andrićevih romana i pripovetki, naš Nobelovac je moj omiljeni pisac. Njegovu „Na Drini ćupriju“ čitao sam desetak puta. Volim da čitam književnost Radomira Smiljanića, nažalost nemam puno njegovih romana pa bi voleo da mi neko pokloni ili posudi neki njegov roman, bio bih mu veoma zahvalan, možda baš posredstvom „Pressa“ koji redovno čitam, kaže Vaso, uz opasku njegove supruge Slađe „da je on i šahovski majstor“! Vaso Vasilić sa suprugom i dve devojčice živi od pomoći države, nikada nije bio zaposlen, a na evidenciji pribojskog Biroa rada je najstariji – od 1985. godine uporno traži posao i niko ga do sada nije hteo primiti na bilo kakav rad. Kaže da je i lokalna vlast i država potpuno zaboravila na slepa lica, nikada nije dobio nikakvu pomoć, ali je, veli „ponosit i dostojanstven i nikada ni na čija vrata nije zakucao da moli za bilo kakvu pomoć“! Napominje da sličnu sudbinu doživljava ukupno 102 registrovana slepa lica sa područja opština Priboj, Prijepolje i Nova Varoš. Zaista zvuči neverovatno da Vaso, iako je potpuno slep, popravlja elektro uređaje i barata oko struje. Kaže da to radi uz pomoć nekoga koji mu samo govori da li probna lampica svetli ili ne i koje je boje žica od struje. - Pre desetak godina moj otac u selu Batkovići je kupio električni mlin, danima smo molili električare da nam priključe mlin kako bi počeo da radi, ali nije bilo vajde. Otac beše negde otišao od kuće i ja sam uzmem da probam da priključim mlin. I gle čuda, mlin je proradio, samo se vodenični točak okretao obrnuto od kazaljki na satu, promenio sam mesta dvema žicama i sve je bilo u najboljem redu. Kada se otac vratio, nije mi verovao da sam ja sam priključio električni mlin, a onda me dobro izgrdio, valjda iz straha što me je mogla usmrtiti struja, priča kroz smeh Vaso. On nam pokazuje svoj laptop sa govornim programom, koristi mu kaže da čita romane, da ima puno prijatelja na svom profilu na Fejsbuku, a ima i specijalni mobilni telefon takođe sa govornim programom. Uprkos tome, Vaso zna napamet na stotine brojeva mobilnih telefona svojih prijatelja, ali i mejlova za internet povezivanje. Na kraju razgovora reče nam da on ne voli da se puno eksponira u javnosti, da sebe smatra potpuno ravnopravnim sa osobama koje nisu hendikepirane kao on i da što pre okončamo razgovor „jer žuri da skida pločice u kući i menja ih laminatom“! Mujo Bjelopoljac
utorak, 22 novembar 2011 11:23
Nova Varoš - Preko tri decenije, od kada je počela njegova gradnja, ne prestaju priče o tajanstvenom tunelu u brdu Bitovik u Bistrici, na sredokraći Nove Varoši, Prijepolja i Priboja, koji je gradila bivša JNA, a zadnjih dana u ovom kraju tajanstveni tunel ponovo je uznemirio stanovnike ovog kraja.
nedelja, 20 novembar 2011 09:42
Priboj – Klizište ozbiljno preti pruzi Beograd-Bar i magistralnom putu.
Strana 1 od 3

 

 
 

RTVNP na satelitu

Tehnicki parametri:
satelit: Hellas Sat 2 @ 39° East
ID: RTV Novi Pazar
frekvencija: 11012
Polaritet: Vertikalan
SR: 30000
FEC: 3/4
norma: DVB-S2/8PSK
kodiranje transpondera: Bulcrypt/Deltacom/Irdeto2

SATELIT EUTELSAT W2
fr. 12640 MHz
pol V
sr 6 510
nedeljom od 15:00 h i 22:00h

MAPE POKRIVENOSTI

Kontakt

JPI "Novi Pazar"

adresa: Ul. Stane Bačanin 29
36300 Novi Pazar

Telefoni:

Centrala:  +38120/312-735
Direktor:   +38120/332-000
Urednik:   +38120/311-771
Radio:      +38120/315-903

Fax          +38120/311-771 i +38120/332-002

e-mail: direktor@rtvnp.rs
          urednikprograma@rtvnp.rs
          urednik@rtvnp.rs